Kafana je moja sudbina…

Večeras sam zaključao kafanu. Figurativno. Ostao sam do 19h na poslu. Taman sam pomislio kako su ovi iza mene ućutali. Malo mira da završim ovo što sam započeo, kad ono – prazna prostorija. U bog te… Ctrl+S, pakuj pintle i tramvaj pod noge. Dodjavola, kad uspeš da zezneš Nemce u ostajanju na poslu onda znaš da si zaglavio.

Pri izlasku iz zgrade sam se raspričao sa portirom. Da, i portiri me poznaju, dok su portirke, na žalost, i dalje van mog domašaja. Baksuz, stvarno.

U svakom slučaju, boravak ovde je bio zanimljiv. Prvih par dana sam proveo sa gospodom Moćnim Inžinjerima. Simpatična grupica, uvek spremna da spase svet od viška alkohola. Oproštaj od njih, prošlog petka, mi je bio posebno dirljiv. No, vikend me je dočekao sa praznim stanom, što malo ubije raspoloženje. U to ime sam se prošetao do Tiergarten-a. Obožavam Nemački urbanizam. Na samo 10min hoda, našao sam se u šumi. I to ne, kako su mi posle objasnili, ovde-potok-onde-breg, već ono, medvedi u špilhoznicama i veverice koje jodluju. Prava šuma. Ok, tumarao sam u neodređenom pravcu pola sata, onda polako krenuo da se vraćam. Ono što sam propustio da posetim je zoološki vrt koji se tu nalazio. Jbg, zakasnim. A već sam hteo da odem do kveza sa majmunima, pogledam ih i kažem – tako vam i treba kad niste komitovali kod.

Imao sam sreće da ovaj put malo više vremena provedem u poseti. Vrlo je prijatno videti kako žive “tipični Nemci”. Moram da stavim navodnike, pošto od par ljudi koje sam posetio jedan nije tipičan, a drugi nisu Nemci. U svakom slučaju, nigde nije manjkalo gostoprimstva i ljubaznosti (a ni klopa nije bila loša ). Detalja ima previše, a mislim da i ne bi bilo kulturno prepričavati tuđi privatan život na net-u.

Kao pravi tehnofil, ostao sam zaljubljen u plazmu koju sam video. Imao sam priliku da pogledam Blue-ray film na Samsungovoj plazmi od 46″. Od tada sve mi deluje nekako zamućeno i u niskoj rezoluciji. Prokleti Holivud, ubija mi želju da gledam analogni svet. Da bi sa vama podelio ovo iskustvo, ubrzo ću otvoriti žiro-račun koji će biti objavljen ovde. Molim vas da svako donira koliko može (dinari, evri, dragon-bonovi za ručak…) Projekcije (kah, kah) legalnih filmova u dogovorenom terminu

Sa druge strane, vreme ovde je krajnje promenljivo. Kažu (a ispostavilo se da je istina) da se u Nemačkom danu izređaju sva godišnja doba. Plašim se da pogledam napolje, za veče su najavili sneg. U to ime, setio sam se da ja ipak pripadam južnijim krajevima. Palme sa kojih vise dimljene šunke dok ih lagano njiše vetrić panonske niz…. (i sa ovim sretnim diluzijama, autor je otišao da spava i čeka preksutrašnje putovanje natrag).

 

Pred spavanje

Ovo je kraća ekskurzija. Tu sam 3 dana i već sam na pola boravka u Nirnbergu (Nuernberg?). Malo je zanimljivije, trenutno imam 2 cimera u stanu koji je time došao do 50% popunjenosti – tj. imamo još 3 prazne sobe. Žao mi je što sam propustio opšti haos koji je ovde bio prošle nedelje, ali zahvaljujem se Rene na ostavljenoj sobi, “direktorskoj” ( po nadimku možete shvatiti da se uopšte nisam bunio što sam je zatekao praznu). Taksativno:

• došao sam avionom. Ovaj put je bilo – svaka ptica svome JATu. Sad znam gde su završile sve otpuštene vaspitačice – postale su stujardese. Ozbiljno, da je avion imao ćošak završio bi u njemu.
• Frankfurtski aerodrum me je osvedočio kao kriminalca. Ovaj put sam startovao i par alarma, jer sam prošao gde nisam trebao. Tako mi i treba kad slušam Indusa sa metlom.
• Pasoška kontrola je 5 minuta proveravala pasoš. Trebalo je malo vremena dok službenik nije shvatio da to nije jeftini falsifikat – naš pasoš inače tako izgleda. Dobro je što nemam biometrijski, onda bi verovatno postao “haker”.
• Od Frankfurta do Nirnberga sam putovao vozom, tačnije – ICE-om. Kada bi neko unazadio Nemačku železnicu 20 godina dobili bi JAT. Inače proverio sam Mardžanovu tvrdnju – voz je na jednoj stanici kasnio 40 sekundi. Vrlo je moguće da je u pitanju bio samo moj jeftini sat.
• Iskusno sam prevalio pola Nirnberga da bi poljubio vrata od stana. Napomena sebi – idući put kad kreneš na putovanje od 1000km, najavi se. Sva sreće pa me gazdarica poznaje pa sam na moljakanje i pokazivanje dokumentacije, par telefonskih poziva, uzorak urina, zakletva pred bogom (jbg, stariji ljudi)… očas posla ušao u stan.
• Za nedeljni ručak sam bio suočen sa šniclom koja je bila veća od tanjira i zaista može nahraniti omanje selo u Bijafri. Nakon ručka nisam ništa jeo do sledećeg jutra. Za sve dame u publici – ovo može biti dijeta vaših snova. Vrlo je moguće da je podjednako uspešna kao i sve ostale.
• Tokom istog ručka, pošto smo zatržili hleb (koji uopšte nismo dobili), konobarica je na 4 čoveka donela 4 kriške hleba. Posle 5 minuta, na ponovno insistiranje, nam je donela još… 3 kriške. Kada smo je pogledali u stilu “jel ti to nas…”, shvatila je.
• Ponedeljak je bio snežan. Kao anti-selica sam uspeo da preskočim iz leta u zimu. Napokon, vreme koje mi ide na ruku.
• U ponedeljak smo uspeli da ukrademo sopstvena kola kad smo se vraćali kući. Alarm je uredno proradio pošto smo ušli i naočigled par prolaznika počeli da petljamo oko volana. Policija nas još nije uhvatila.
• Po plaćanju u supermarketu (celonedeljna kupovina, malo veći iznos), službenica poziva menadžera i zajedničkim snagama ispituju novčanicu. Da li je samo koincidencija što sam opet bio prisutan? Hmm…
• Jedan Nemac još uvek insistira da mi se obraća na nemačkom, uprkos činjenici da ga svo vreme gledam belo i govorim mu da ga ne razumum.
• Jedan Rus još uvek mi ne veruje da kao Srbin nemam genetsku predispoziciju da tečno razumum sve što on kaže na ruskom. Sreća, popustljiviji je i komunikacija je pretežno engleska.
• Jedna Ne-ruskinja me ucenjuje da mi neće dati otpusni papir, tj. primoraće me da ostanem u Firmi celu noć. Ljubazno se ponudila da mi prekrati to vreme, naime, ima još par zadataka koje treba iskodirati (ne, ne bi ostala da mi pravi društvo). (Ova stavka je namenjena odeljenju moje Matične Firme, pošto znam da ih ovo najviše interesuje.)
• Dokazao sam sebi da sam sposoban da budem 2 sata na sastanku bez da me neko na to netera. Sledeći korak je da naviknem da nosim pidžamu s kravatom. Ako ima neki fond za lečenje korporatitisa, molim vas – uplatite sredstva.

Gastarbajter se odjavljuje.

 

Točak istorije

Šta reći o Hitleru u srcu Nemačke? Pitanje nije retoričko, čak je vrlo realno u mojoj trenutnoj poziciji. Prekratiću muke i ponuditi očigledan odgovor – distancirati se od njega. Mislim da prošlost ima malo likova koje smo mogli tako jednoglasno da osudimo. Ostatku sveta je lako da se složi po tom pitanju, ali kako je živim Nemcima? Postoji trenutak kada u tramvaju ustupaš mesto ljubaznoj bakici i shvataš da je ona dovoljno stara da se seća cele euforije. Da li je bila šraf mašinerije rata? Ili možda okidač? Ha…

Ostajem zadivljen pričom o Nirnbergu-koji-je-postojao. Juče sam imao priliku da dobijem turu grada od strane jednog strasnog ljubitelja istorije. 3 sata šetanja po užem gradskom jezgu i nismo ni zagrebali priče, legende i predanja iz svih era, ali moj tumač je bio užasno okrutan. Kraj istorije Nirnberga počinje sa II svetskim ratom i Nacističkom partijom koja ga je odabrala za svoje središte. Glavna ideja je da je baš zbog ovog pretrpeo velika razaranja, kao znak odmazde. Druga priča, koju sam čuo od Nemaca je da je Nirnberg bio sekundarna meta bombardovanja Sweinfurta, tako da sve bombe koje nisu stigle do odredišta bačene na Nirnberg (po mapi, nisam 100% ubeđen u ovo tvrđenje). Kako god bilo, istina je da je Nirnberg, mesto koje su nekad posećivali i kraljevi bio sravljen do temelja. Onda sa tim očima pogledate predivne stare zgrade u gotskom stilu i pitate – ček, sve ovo je lažno ?!?!! Odgovor – yup. To su potpune replike grada koji je postojao.

Čak su gradili građevine na temeljima starih i koristili stari kamen (da ne kažem – šut). Sve zgrade su istih dimenzija kao i prethodne. Namena je naravno izmenjena (sumljam da su ranije dizali kule da odbrane prodavnicu T-Mobile operatera). Posle ovog, slika idilične Bavarije se srušila. Sad ne mogu da prođem centrom a da ne vidim grad od kartona koji je tu radi turističke atrakcije. Grad ima sve – stari bunar napravljen od… ostataka nekadašnjeg starog bunara. Novu Gradsku kuću napravljenu pored … stare, obnovljenje Gradske kuće. Pitam li se da li plaćaju golubove da seru orginalna srednjovekovna g…

Ironično, jedna od retkih zgrada koja je postojala i preživela je Doku-centar. Zgradu je orginalno počeo da gradi ni manje ni više nego sam Adolf. Ogromna, odvratna zgrada građena stilom koji se može opisati samo kao megalomanstvo. Veliko, kameno i bezdušno. Danas je to muzej II sv. rata. Pitam se šta će idući dekorator rešiti da napravi od nje. Obićiću je ovih dana, ako uzmognem prilike. Osećaj je kao pri odlasku na groblje – nelagodno moranje. Razlog je zato što mislim da vredi pamtiti i svetle i tamne strane istorije. A kako je biti deo tamne strane, Bavarci mi nisu odovorili. Kroz razgovor se par puta prvuklo, čak je izbačena i po koja šala, ali nervozno.

Juče smo pokušavali da se ubijemo. Danas se šalimo, pričamo i smejemo i iskreno sam ubeđen da su to dobri ljudi. Šta će točak istorije doneti sutra?

 

Stara poznanstva

Ubedljivo najzanimljiviji razgovor sam imao prekjuce, kada sam predavao pasos jednom sluzbeniku. Stariji covek, 60tih godina, vrlo ljubazan i nasmejan, u to vise sto zna Srpski.

Gospodin: Aa, pa vi ste iz Zr-a?
Ja: Da.
Gospodin: Rodom ste odatle?
Ja: Da, da, odrastao u njemu.
Gospodin: Lepo mesto… robijao sam tamo 3 nedelje.
Ja: …
Gospodin: Da, odlezao sam neko vreme, imali ste tamo fabriku radijatora zar ne?
Ja: Da.
Gospodin: Da, secam se, sva sreca pa me nisu tamo slali na rad. Ljudi su odatle dolazili obojeni od galve do pete…

Izostavicu detalje posto mi se gospodin dopao i jos uvek je vrlo ljubazan sa nama kad god nas sretne.

 

I bi crvena svetlost

Ne tako poznata stvar o Nimbergu je da ima i takozvani Kvart crvenih fenjera (mada bi naziv “Kvart crvenih neonki” bio prigodniji). Jesam li vam privukao pažnju?

Stacioniran u starom delu grada, na 200m od Backpacker-s hostela (ha! ni ovo nećete naći u brošurama) počinje ulica starog zanata. Ni u kom slučaju to nije zapušteni ili sumljivi deo grada. Naprotiv, nalazi se blizu centra. Situacija je bila sledeća – idete normalno ulicom, kada vas iz jednog prozora iznenadi par ženskih nogu. Ne dajte mašti na volju – devojke nisu ni gole ni ukočene u nekim sugestivnim pozama.

I da – kad kažem “devojke” to zaista treba shvatiti u najširem mogućem smislu. Većinski, to su sredovečne žene, koje pre očekujem da vidim kako vode decu u vrtić nego da sede u korsetima u izlogu. Obično im se njihovih 40tak godina jasno oslikava na licu, i ne pokušavaju da to sakriju. Bio je malo veći procenat crnkinja, koje su opet bile sklonije gojaznosti (u čemu takođe ne vidim ništa privlačno, ali možda lokalci imaju drugačiji ukus). Još jedan prigodan naziv bi bio “ulica smorenih žena”, pošto su uglavnom dokono sedele gledajući u prazno ili zevajući.

Lično – pokušavao sam da zadržim pokersko lice. Znate ono – da ne pomisle da ih ismevam, a ni da sam mušterija. Verovatno već znaju da razberu kupce od znatiželjnih prolaznika, tako da sam se samo trudio da ih ne uvredim svojom pojavom. Da, pokušavao sam da ne uvredim prostitutke. Mada je to ovde legalno zanimanje i dalje ne mogu da zamislim dete u prvom razredu kako ustaje i kaže “kad porastem biću ku*va”. Zašto rade taj posao… heh, intervjui su i dalje van mog domašaja. Mada, verujem da bi tu bilo zanimljivih priča.

Ne, nisam saznao tarife, niti su me interesovale. Verovatno bi mogao da dobijem i fiskalni račun, hej, ipak je ovo Čuveni Zapad na koji svi hoće, a verujem da je i ovo zanimanje dobro plaćeno.

 

Srce na tanjiru

Ako ikada budete šetali centrom Nimberga, videćete Nemačku koju svi zele da vide. Gotske crkve, popločane ulice i zgrade iz srednjeg veka. Blagi miris kobasica i tiha harmonika u pozadini, tek da Nemačka ne bude samo u očima nego u svim čulima podjednako.

Ako budete šetali bez cilja i preskočite skupe prodavnice koje se nižu dalje niz ulicu, doći ćete do Lorencove crkve. Zastanite i izgubite se. Tu negde ima jedan put koji, čisto da bi probrao publiku, ide uzbrdo u inat komforu. Na jedno 5 minuta hoda tim putem, sa leve strane naići ćete na Birtiju. Ime joj ne znam, i ne bih je primetio. Ne šljašti, nema veliki znak i ni po čemu se ne izdvaja od ostatka ulice.

Unutra je gužva. Nemačke mušterije uokvirene drvenarijom prostorije, prijatni žamor večernjeg ćeretanja i ljubazna kelnerica sa oskudnim engleskim. Ako je zamolite daće vam jedan od rezervisanih stolova. Birtija nije velika i nije jedna od onih Nemačkih podruma gde se može smestiti omanja armija pivopija.

E, ovde imate dve obaveze. Obećavam, neće biti teške. Prvo, naručite dimljeno pivo ili kako oni rekoše Rauchbier. Pazite – ima više vrsta. Naručite tamno pivo, sa jačom aromom. U čemu je caka? To je pivo sa ukusom šunke. Ma zaboravite na baljezgarije iz plastične ambalaže koje mešaju svakojake gluposti. Ovo prija, vredi i neće se pokajati ni alkoholičari ni oni skloniji blažim pićima.

Tu negde posle par gutljaja, kada se raskomotite, shvatićete šta ne čujete. Muziku. Za razliku od svih srpskih kafića, ovde ne postoji nikakav razglas i nikakav podijum. Samo žamor. Druga stvar je da, uprkos činjenici da se nalazite u maloj prostoriji koja je do vrha puna, vazduh je čist. Nema duvanskog dima ni zagušljivosti. Samo miris hrane, tek toliko da probudi apetit. Tu smo. Uzmite meni i tražite lokalne specijalitete. Opisaću vam tanjir. Pred vama je porcija sa 2 vrste kobasica, obe su svojstvene za Nimberg i okolinu. Jedne manje-više podsećaju na ćevape, spolja zapečene dok su unutra sočne, od sitno mlevenog mesa i sa malo majorana (prim. Spa) koji nekima nije bio po volji, dok je meni savršeno pasovao. Pored ovog dobijate kiseli kupus i salatu od krompira i senfa. Ne grešite dušu predrasudama, ovome nema loše strane. Povrh svega toga sa strane vam se nađe kriška crnog hleba i ren. Ništa specijalno, ništa što već niste jeli, ali odlično odmereno i izvrsno spremljeno. Nikakva gurmanska ekstravaganca, nego predivan sklop ambijenta, jela i pića koja su zaštitni znak Bavarske.

Ovaj post sam otkucao stomakom.

 

Nosioci radnje

… u kome vas autor upoznaje sa nesrecnim akterima ove mnogocinke.

Da sam neki pisac ubacio bi bar jednu zgodnu crnku u ovu pricu, jednog duhovitog crnca koji gine pre nego sto stizemo do Nemacke i mene, koji opremljen arsenalom oruzja, pametnih dosetki i znanjem drevnih borilackih vestina do kraja price pijem pivo po raznim pivarama nemacke (tuzno se secajuci palog druga i crnke koja me je napustila cim smo presli granicu da bi se udala za bogatog svabu).

Ali, kako ipak moram da odrzim neku vezu sa stavarnosti, primoran sam da zgodnu crnku zamenim jednim Spa-om. Spa je cudna zivuljka, sarolike i migratorne proslosti. Obisavsi mnoge predele Balkanskih nizija i visija, nastanio se u mirnom gradu Novog Sada, gde ga je upoznao i vas autor.

Duhoviti crnac je pak zamenjen mojim Sefom, koji se prikljucio nasoj maloj ekskurziji u Nemacke krajeve, tako da ce o ovoj svirepoj individui biti malo reci iz 2 jednostavna razloga:

• Sef zna za ovaj blog
• ja bi da zadrzim svoj posao

U to ime, zamislite ga kao tihog posmatraca, koji odrzava opsti nivo ponasanja u nasoj grupi i koji s vremena na vreme pokazuje sertifikate o uracunljivosti druge dvojce.

Sto se mene pak tice - Please allow me not to introduce myself. Dovoljno ljudi koji ovo citaju me vec poznaje, a ostali ce vec napraviti svoju sliku kroz ovaj blog.

Trudicu se da kucam cesce i krace postove, posto za dugacke stvari necu imati vremena (jucerasnji pokusaj se tragicno zavrsio).  Do tada…

 

Prolog

Suze su kapale po nemackoj tastaturi. GMail, meebo, twitter… zamalo i sam Google. Toliki sajtovi su pali pod cenzurom Kompanijskog proxy-a. Situacija je zamalo bila sumorna kao i samo vreme nad malim gradom Nimberga. Tihi jecaji sa susednog stola su znacili da ni Spa nije imao srece. I dok pokusavam da smislim kako na inteligentan nacin da ubijem ßlövä na tastaturi (gde je marker kad ti treba…), vareci rucak iz bavarske menze vas Autor je kovao plan… Bezicni net sam za sada nasao samo u kineskom restoranu… Moj mandarinski je podjednako dobar kao i njihov C++. Mozda se nadjemo na pola puta – ciscenje poda za besplatan net. Mozda se preselim i okupiram dnevnu sobu naseg stana, koja ima ADSL i udaljena je od moje sobe samo nekih tricavih 20m hoda.

Clanci ce biti pisani, ne zvao se ja Sofronije.

 

Test, test… 1…2…

And the road becomes my bride…

- Metallica, Wherever I may roam

Samo proveravam da li su jos sve lozinke na broju. Ali uskoro, uskoro…

 

Uglavnom bezopasni

Ponavlja se priča od pre 2 meseca. Uskoro putujemo i život se stavlja na pauzu, većina procesa se obustavlja, spremate se za hibernaciju od 23h u kojoj će te biti svedeni na par kofera i zamorče koje će biti pretraženo, ispitano i prepipano na svakom aerodrumu. Suočavate se sa ograničenjima. Vaš život u zadnjih 2 meseca ne sme biti teži od 46kg podeljenih na 2 kofera, uz dodatak ličnog prtljaga. Vagate koje stvari gde staviti. Šta možete podneti ako izgube, za šta će te ih tužiti ako izgube i gde vam stoji nož koji ćete potegnuti na službenika u slučaju gubitka najvažnijih stvari. Došlo je do toga da sam jedno veče otišao do cimera i sa veseljem konstatovao „Potrošio sam šampon! Lakši sam za 230g!“.

Otvorila se i nova vrsta berze – licitiranje slobodnog prostora u tuđim koferima. Za sada je najskuplje kotiran Sale, koji se vraća sa samo 1 koferom, tako da se može dokupiti još jedan za potrebe drugih.

Sledeći korak je oblačenje najtežih stvari. Naravno, ovde treba imati dobar kompromis između brzine skidanja toga sa sebe kad se dođe do granica i pretrpanosti. Ništa tako dobro ne govori „gastarbajter“ od 3 majce, 2 para pantalona (malo vuče promaja u avionu), jakne i 2 ranca koja nosite (za meze, slaba im ta hrana tokom leta) punih stvari koje ne mogu da se obuku ili spakuju u prtljag.

Tehničke stvari su posebna zanimljivost. „Jel se carine laptop-ovi?“, neee, naravno da neeee. Pa onda uvežbavanja „Da gospodine, imam ovaj mp3 već 5 godina… Da, i onda je bilo normalno imati ekran od 5 inča. Ne, ne, on pušta samo muziku, ekran je toliki zbog ljudi koji slabije vide“.

Zadnji odlasci u kupovinu su takođe vreme burnih emocija i maglovitih pogleda. Ljudi se opraštaju od kožnih čizama koje neće kupiti, kafea u koje se neće skoro vraćati, kineskih restorana koji nam neće stvarati stomačne tegobe, one debele žene za kasom koja nam je prodavala hranu i koja neće nikom nedostajati, ali rekoh da spomenem bar jedno ljudsko biće. Može se sa sigurnošću reći da smo za 2 meseca napravili više duhovno-materjalnih prijateljstava nego međuljudskih.

Mislim da će kriza pogoditi i deo srpskog geta koji ostaje ovde. Moram da pomenem, ako ne poimence onda bar grupno, ljude koji su nam ovde pomogli savetima, saobraćajnim direkcijama, preporukama i druženjem. Da nije bilo njih kao naše prethodnice, zaista ne znam kako bi prošli. Da li će im laknuti kad nam vide leđa ili će osetiti prazninu koju ostavlja 6 polu-uračunljivih osoba, to će se tek naknadno pokazati.

Trenutni utisci o Americi… Naravno da to treba još da se slegne, pošto se, kako v0xel kaže, vratim na hemoroid. Ukratko, bila je upravo ono što sam očekivao. Zemlja tapacirana visokim standardom i kulturnom šarolikosti. Razlike ne mogu više da vidim, posle 2 meseca postale su svakodnevica. Trebate da se vratite na početak blog-a i tražite mesta gde sam stavljao uskličnike (i spominjao babe). Imali smo sreće da smo prvi boravak proveli na krajnjem severu, gde se, osim još postojećeg rasizma, nalazimo pod staklenim zvonom. Najupečatljivija stvar će mi ostati razdvojenost ljudi, koju gomila sitnih ljubaznosti samo naglašava. Ukratko – foliraju se i to im je toliko duboko u kulturi, da mislim da niko ko posegne za „Američkim snom“ neće moći da izbegne.

Američki san? E, a sad sledi jedno Srpsko buđenje.

p.s.
Naslov je, kao što mnogi među vama prepoznaju, ukraden od Daglasa Adamsa i se odnosi na mene i moje amigose. I, ako ste carinski službenik, nervozan jer je dobio da radi ovog vikenda i zbog komšije koji vam i dalje zapišava kuću, tako da se stvara gadna žuta fleka na zidu dnevne sobe… Popite kafu. Pogledajte se u ogledalo i konstatujte da vas upravo tih 30kg sala čini ponosnim primerkom Cariničke Rase. Popravite kravatu i kad vidite ljude čiji pogledi vrište „Oću kući“ posle 23h putovanja, samo ih propustite… Bezopasni su. Pa ko može uneti nešto opasno (ili oporezivo) u našu državu?