Javi se Se-ver!

„KRV! Hoću krv!“ E, to je stav koji mi je trebao tog četvrtka, kada smo sa još 18,000 ljudi otvorili sezonu hokeja. Pozicija sa koje smo se krenuli je bila malo blaža, i glasila je „Što da ne?“. Orginalno, šanse za kupovinu karata, 2 sata pred početak utakmice, i to prve utakmice u sezoni u kojoj su Wilds-i iz Minijapolisa mlatili čikaške Blackhawks-e je bila malo verovatna. Ali beskonačno strpljenje prodavca karata od 60 godina je urodilo plodom i završili smo sa prilično jeftinim kartama oko sredine terena. Rek’o ja da imamo više sreće nego… ovaj, da. Naravno da je bio zadnji red, ali tek prvog od 3 nivoa koliko je imala dvorana, tako da smo imali solidan pogled, a i zum aparata od 10x je stavljen na probu.

Sportski događaji naravno služe za šišanje ovaca. Parking je koštao samo $25, što smo sa zadovoljstvom prekočili i parkirali koji kilometar dalje. Čudno, bili su iznenađeni kada smo okrenuli i otišli. Drugo – dresovi, duksevi, trenerke u proseku izađu između $150-$180 (cene dresova). Treće – hrana. E, to je jeftino i naravno predstavlja glavnu zabavu, ali do toga ću tek doći.

Prvo iznenađenje je bilo kad smo ušli na stadion i otkrili da imamo 2 opcije – da navijamo za Wilds-e ili da ne budemo tamo. Svi su bili u Wilds-ovim dresovima, osim jednog momka koji se dičio Blackhawks dresom iz svojih invalidskih kolica. Neki ljudima treba malo više vremena da shvate. I nakon toga je postalo jasno da ovo nije bila nikakva utakmica. Čikago je poslao svoj tim da bude javno izbrukan i pogubljen od strane lokalnih Wilds-a.

Dvorana je na vrhu okružena restoranima. Ništa posebno – hamburgeri, hot-dogovi i ostala pretežno belačka hrana (primetno odsustvo meksičkih i azijatskih kuhinja. Morali su negde da povuku liniju). Naravno, uz svako jelo dobijate gazirano piće (veliko, ogromno ili galonsko, vaš izbor) koje se i na 5 stepeni služi sa ledom. Viđali smo i devojke koje su dolazile u kratkim majcama i decu u letnjoj garderobi, ali sam lično samo slegao ramenima ispod 3 sloja odeće.

Mislili ste da će početak utakmice, ali ne. Ono što su trgovi bili u staroj Grčkoj, mesta okupljanja i širenja znanja, vesti – to su sportski događaji u Americi. I kao prvo, morali smo da dobijemo instant dozu Američkog Duha. U to ime, na led su dovedeni Urbani Heroji današnjice – ljudi koji su se prvi odazvali kada su čuli za rušenje mosta na Misisipiju (što se desilo pre par meseci). I tu su stojali policajci, vozači autobusa, vaspitačice i sve u svemu njih 6-7 koji su nesebično pohitali da pomognu ljudima u nevolji. Aplaudirao sam im – ako nečega manjkamo onda su to nesebični dobročinitelji. Ali nije se tu završilo, jer su potom na scenu izašli pravi heroji koji šire duh demokratije i slobode na svim stranama ove premale planete – odred američkih trupa iz Iraka. I ako su prethodni dobili aplauze, ovi su dobili ovacije. Čudno, mora da su mi se nešto smrzle ruke, pošto mi se nije dalo da tapšem. Ipak je bilo hladno. Potom, kraljica svih događaja, Američka himna. Devojci koja ju je otpevala, svaka čast, pesma je zaista predivno zvučala.

I otpoče klanje… pardon, utakmica. Polako, tek je prva, još su tromi. Jedna prilika, druga prilika, nikako go. Ali nije to ono što je čekala masa. Pravi događaj je bio na nekih 17min od početka, kada su se dvojca igrača prvi put zakačili. Tu je masa poskakala na noge! To se čekalo! Ali kratko, tek se zagrevaju.

Mi smo se inače smestili pored lože za kamere, što je i bila caka zašto su mesta ostala slobodna, te smo se malo raspričali sa obližnjom kamermankom. Jedan od njenih poslova je da snima po publici, a pošto je shvatila da smo prvi put na hokeju, posle kratke diskusije sa režijom, naša nova drugarica je rešila da nam učini uslugu te je okrenula kameru i smestla nas pravo na veliki ekran da nas vide 18,000 prisutnih navijača i svi gledaoci kraj malih ekrana,a dotični su dobili ne jedan, nego tri prsta i osmeh od uva do uva.

U pauzama je naravno bilo trčanje po novu hranu, sokove i ogromni redovi za WC.

Zamislite da igrate pred stadijumom punom ljudi koji vas mrze. Koji ne da vam žele poraz, nego su prilično željni da vas vide dobro umlaćene, po mogućnosti bez zuba. E to je ono što je dočekalo Čikago ovde. To je tim koji nije pozdravljen kada je izašao na led i koga spiker nije najavljivao u više od 2 rečenice, jednostavno statisti. A onda, u 35min – prava akcija. Dvojca su bacila štapove, uhvatili se za kragne i počeli čudan balet. Mlatili su se prilično nespretno, led jako otežava stvari, ali ono što je mene zaista šokiralo je – što niko nije pokušao da ih prekine. To je ono što se čekalo! Suigrači su se poređali u krug, sudije između njih i 2ce koji se biju, stadijum skočio na noge i niko ne pokušava da ih prekine. Pitao sam posle jel to legalno, jel to po nečemu deo igre – nije. Jednostavno, svi žele da ih gledaju kako se šibaju i to je sva čar. Moj zaostali mentalitet valjda ne može da pojmi te vidove zabave.

A da – Wilds-i su pobedili. Mislim da drugačije nije ni moglo da se završi, mada je rezultat bio samo 1-0. Koga briga za rezultat? Krv! Još krvi!…