Ključ od Manastira

Kofer i ja smo promenuli 1 metro i 1 autobusku liniju i stanica koju je trebalo naći nije postajala ništa bliže. Gde ja to dođavola idem. Kad smo napokon stigli na stanicu, poštar je dalje dao instrukcije: dole do kraja ulice, skreni desno, 200m dalje velika kuća sa desne strane. A-ha. A kuća je zaista bila velika. Dvospratnica, sa ponosno istaknutom Švajcarskom zastavom.

Uđem u dvorište (bez kapije) – nikog nema. Odem do ulaznih vrata iza kuće – nikog i dalje. Uđem u predvorje nakon 5 minuta zvonjave i lupanja na vrata – niko. Uđem u dnevnu sobu u očajnom pokušaju da me će se naći neko da me dočeka ili bar istera – ali ništa. Isteram sam sebe. Reset situacije, vratim se na ulazna vrata, zazvonim i… pojavi se starica od svojih 70-80 godina. Sledilo je klasično dobardan-ja-sam-taj-vi-ste-ti. Dobijem na kraju sobu sa duplim krevetom koju je neko preko noći otkazao i sav sretan krenem da se raspakujem.

Ispostavi se da je cela kuća manje-više otključana non-stop i da Monik (kako se zvala starica) se dosta uzda plemenitu ljudsku prirodu. Ne treba podcenjivati ni njen alarm – po jedna slika Isusa na svakom zidu kuće. Ajde, da ne preterujem, ponegde je bila i devica Marija, tu i tamo po koje raspeće. Sva sreća pa je barem kupatilo bilo lišeno slika ljudi koji umiru, inače bi tuširanje zaista bilo problem. Propustio sam da nađem, ali prilično sam siguran da se negde po kući vrzmala i slika Pape, sa autogramom, naravno. Gde god nije bilo crkvene slike, bio je ikonostas porodice koja je brojala 8 sestara i ko-zna-koliko unučića. Rodoslov nisam pohvatao, a u svojim godinama, nisam siguran ni da je Monik mogla da ih nabroji baš sve.

Treća dominantna stvar u Manastiru na ivici Lozane (a kuća je zaista bila na 50m od table grada), bila su putovanja. Fascikle uspomena, gomile knjiga serijala Lonely Planet, sve moguće stvari vezane za “kako se snaći u svetu”. Kuhinja je brojala Cejlonski čaj i gomilu drugih trica koje više i nisu bile za jelo. Uopšte se nisam iznenadio kada je bakica zavrištala od sreće kada je napravila svoj prvi suši. Neka hvala, baš sam jeo, drugi put. Ali drugi stanari su mi posle potvrdili da suši uopšte nije bio loš.

A drugi stanari su iskakali iz svih mogućih ćoškova. Moja soba je bila u prizemlju i prvog koga sam upoznao je bio Italijan – koji je živeo “ispod”. Ispostavilo se da postoji i to “ispod”. Zatim su se pojavili slučajni parteri – Nemac i Francuz koji su bili prisiljeni da dele sobu preko puta moje. Bilo je zadovoljstvo gledati ih kako se ne trpe . I dok je Nemac uredno ustajao u 7h, odlazio na fax i radio do 19h uveče, komirano padajući u krevet u 22h, Francuz je gledao filmove do 2h ujutru, ustajao oko podneva i generalno pravio krš po kući (koji sam posle i sam delom morao da čistim). Ko je živeo na 2 sprata iznad nas – ne znam. Jednom je sišao neki muškarac. Nekom prilikom sam video i žensku figuru na drugom spratu, ali ostaje misterija koliko je ljudi nastanjivalo Manastir.

U Manastiru sam napokon našao malo mira. Pare sam pljunuo unapred i bio sam miran da me na par dana niko neće juriti, isterivati ili slično. Dane sam provodio čitajući, učeći i radeći slične besposlice, dok sam uveče obično posedeo sa do-cimerima i zezao se. Omiljena stvar nam je bila da vidimo šta će Monik iduće uraditi. Naime – Nemac je bio ubeđen da je ona duša od čoveka. Francuza je bilo baš briga, do god ga trpi. Ja… sam opet naišao na jezičku barijeru. Ostao sam suzdržanog stava prema domaćinu, pošto su i ljubazniji ljudi od nje znali da me “presvuku” za pare. Kakvog god da smo bili mišljenja, sva trojca smo to veče tamanili njenu pitu od jabuka. Valjda je po navici napekla za celu porodicu, mada je sada živela sama sa gomilom podstanara koji su joj epizodno popunjavali sobe i život.

Poslednjeg dana sam spakovao svoj kofer i krećući niz vrata potražio sam svoju sada već bivšu gazdaricu da se pozdravim. Našao sam je na prilazu kuće, sa ključevima u rukama. “Hajde, odvešću te, kasno je sad da hvataš autobus”. Nisam se previše opirao. Do idućeg prenoćišta trebao sam da promenim jednu autobusku i jednu metro liniju. Kako smo vozili niz ulicu, morao sam da je pitam:

• Ja: Nisam Vas pitao… sva ona putovanja, jeste Vi sve to putovali?
• Monik: Ha! Da, ja!
• Ja: Ali.. šta ste radili, kako ste putovali?
• Monik: Jeftino. Uvek jeftino. I svuda.
• Ja: I? Koja zemlja je najlepša posle Švajcarske?
• Monik: Puff… Mnoge. Sve. Etopija. Planine. Samo ideš gore i gore…. Bolivija… Jemen! Predivna zima. U Indiju sam 3 puta išla! Toliko je velika, nikad je nisam celu videla. Koreja – 2 nedelje za samo 300 franaka! Sve je jeftino!

U tom trenutku je razgovor prekinula devojka koja zamalo nije poginula pod našim točkovima. Rešio sam da više ne zagovaram Monik. Pored svih ulica Lozane, nije joj trebalo još da se zagubi u sopstvenim sećanjima. Ostao sam oduševljen ovim pobožnim putnikom. Nikad nisam pohvatao šta je zapravo radila u životu. Jedino što mogu reći, u retrospektivi – Nemac je bio u pravu. Ostavila me je na pragu novog boravišta i pomahnitala Tojota je odstenjala niz brdo.