Poslednji vikend je morao da se iskoristi spektakularno. U to ime, odlučili smo se da posetimo zabavni park VallyFair. Ne očekujte Mikija i Mini kako trčkaraju unaokolo i dele slatkiše, u pitanju je bio zabavni park ekstremnih vožnji. U visokom stilu profesionalne organizacije, ja sam otkrio da idemo tamo u sred ručka, sa osećajem da ću ga uskoro opet sresti u polu-svarenom stanju. Što da ne? Opet smo imali udarni tim od 4oro, sa većinom od 1 Bosanca. Nikad ne slušajte Bosansku Većinu!!! Ali istrčavam pre vremena, sve je krenulo sa…
… vozili smo se prema Shakopee-ju. Vaš verni izveštač se nalazio za volanom i usled (ne)blagovremenih usmeravanja, uspešno pripremao ostale putnike za vožnje koje ih očekuju. Ljudi sa zadnjih sedišta su naivno grickali kesu mini-Snikersa koje su postale iznenađujuće jeftine kako se bliži Noć veštica (naivčine). Stigli tamo očas posla, platili parking, ostavili malo kože na blagajni kad su nas odrali $28 za karte (i to smo još koristili neki popust iz novina) i našli se okruženi vampirima, gargojlima i plešućim kosturima. Kako se bliži 31. takve stvari se mogu sresti na sve strane (moja omiljena knjižara vrvi od prijateljski nastrojenih zombija. Šta učiniše sa bibliotekarkama!?).
Epizoda 1 – Bosanska napast
„Jooooo, ovo moramo“, poviče Većina od 1 čoveka, pokazujući na nešto što izgleda kao džinovski stub za ništa. Zatim je jedna Ženska Osoba izgovorila rečenicu koja je zapečatila mnoge sudbine: „Pa, ne izgleda tako strašno“. Eh, da sam samo znao, ali nisam i našli smo se skakućući po visećem mostu u redu za Stub moći (tj. Power tower. Neke stvari ne vredi prevoditi). Dobro, približavamo se ulazu, osmesi na licima saputnika polako blede, stub dobija sve veću perspektivu, stolice izgledaju nekako klimavo… klik. Ček, zašto ja sedim ovde? Ovaj čika ispred mene nešto pokazuje prstom nagore. Sa desne strane Mardžan izgovara mantru „Ne izgleda tako strašno, ne izgleda tako strašno…“, Ženska Osoba ima sleđen osmeh na licu, Većina se ceri i zemlja polako poče da se odmiče. Dobro, daću vam perspektivu – nalazite se na 75m visine, u stolici, noge vam se lagano njišu na povetarcu onoga što vam u tom trenutku deluje kao stratosfera, ruke vam (ili bar meni) stiskaju držalja. I baš kada pomislite – kako lep pogled na kanjon odavde, prokleti kanjon pojuri prema vama i saosećate se sa svim jabukama koje je Njutn ispustio dok nije skontao sitnicu zvana gravitacija. A gravitacija vam nije prijatelj! Ona je pokvarena prokletinja koja vam u tom trenutku šalje <cenzura> u posetu bubrezima i pritom odlično obavlja posao. Grčite se u nekom primalnom pokušaju da se zadržite na jednom mestu, ali ne brajko. Prvih 30m pada imate bestežinsko stanje i jaaaako vam je drago što su pojasevi tu. I taman kada ručak krene da se polako penje uz grlo da vidi čemu sva ta pometnja napolju, pad se zaustavi i opet jurite – nagore! Šta ću tamo? Već sam bio, nije mi se dopalo, zašto mi to radite?!!? A, samo pola puta? E pa samo vam napola <cenzurišem cenzuru cenzurinom cenzurom>. Ček, evo zemlje. Aa, tvrdo tlo koje ne pokušava da vas pretvori u kašu. Malo klimavim nogama silazimo sa stolica.
Ček, pa to ima 2 režima rada? Ok, ajmo na drugi. „Odakle ste?“, pita nas teta sa prstom na dugmetu. „Srbije“, reko smo mi u nadi da nema ništa protiv nas, ili bar da ne može da se seti toga pre nego što nas katapultira… I odosmo u stilu „Hjustone, imamo poletanje“. Trbušna duplja je spljoštena u donjem delu (bubrezi uzvraćaju posetu od malopre) i mada pluća imaju mnogo više prostora, ne pokušavaju to da iskoriste.
Epizoda 2 – Napad (ženskih) klonova
Idemo ulicom i deremo se. Ma kakvo tiho pričanje, kakva obzirnost – dereš se i ne razmišljaš o tome. I onda se ponovilo. Zaista, priroda bi trebala da nam razvije neko čulo kao odbranu od toga, ali pre nego što smo uspeli da se opasuljimo začulo se „Ja ne vidim šta je to strašno. Mislim, smešno je.“ Ispratili smo pravac pogleda Ženske Osobe i rekli – hajde da saznamo. Odlično, mali red, sad ćemo mi tamo. Sećate se zabavišta? Ljuljaške? Eee, to je ono što nećete doživeti na spravi koja se zove Xtreme swing.
Opet sedamo. Oooodlično, pa ovde imaš i gde da staviš noge. Ništa ne visi, to je super. Skalamerija tandrče, počinje da se njiše. Aaa, ovo je opuštajuće. Dobro, amplituda se povećava. Dobro, sad ležim horizontalno na visini od 30m i gledam u nebo. Aaa, idilično. Ptičice! Ćao ptičice! Trep. Sad sam opet na 30m i ležim horizontalno, ali gledam pravo u zemlju. Između mene i zemlje nema ničega. Ne osećam sedište i pridružujem se horu koji izvodi „Vrištanje u D-molu“ pod dirigentskom palicom ljuljaške iz pakla. Od trenutka kada si tako ukočen počinješ da juriš brzinom od 95km/h dolazeći opet da se na trenutak pozdraviš sa ptičicama koje se nisu daleko odmakle i onda ponovo pogled pravo na zemlju, tačnije – krovove. Supermene, izem ti sport.
Epizoda 3 – Osveta tobogana
Dobro, dosta zagrevanja. Idemo na pravu stvar – roller coasters (koje u nedostatku bolje ideje, prevodim kao „tobogani“). Naravno, ima ih više, ali deo po deo. Kao pravi mazohisti, odlučujemo se da ostavimo najveći za kasnije i idemo na „manji“. Nema reda. Odmah se ukrcavamo, Većina i ja u prvom vagonu. To je ono što sam čekao! Nema padanja, nema nesnosnih visina, gravitacija je opet moj prijatelj. Hmm, „Vadičep“. Zanimljivo ime. Vagoni se polako penju ka prvom brdu, još uvek prijatno ćaskamo. Ja sam naučio lekciju iz prethodne 2 epizode i čvrsto se upirem rukama i nogama. I jurimo! Pravo dole i u punu petlju, skrećemo levo, skretanje koje nas lepi za stolice i pravo u spiralu. Iz nekih razloga, cela stvar me je podsećala na Starcraft i dropship pun marinaca (ne-gameri, oprostite mi). U to ime sam se dobrim delom puta drao „Go, go, go!“. Iako je brzina bila „samo“ oko 80km/h ljudi mi kažu da sam posle vožnje mogao bez problema da prođem kao imitator Elvisa, bar što se tiče frizure.
Imali smo onda jednu manju vožnju u kavezima što bi bilo najbliže „balerini“ koju smo navikli da viđamo i kod nas. Zanimljivo je ipak što nas je dizalo do pune visine, tj. nakrivljenosti od 90stepeni. Sitnica, nije zavredela ni pristojne psovke, a kamoli opisa.
Epizoda 4 – Nova nada
„Ovo moramo“, reče Većina stojeći ispred … nečega! Slika govori hiljadu reči (ovaj levo, Skyscraper), a ja sam samo rekao – ne. Moraš negde povući granicu, jednostavno, zatvoriti se sam u maloj korpici koja se vitla po nebu… Postoje i časniji razlozi za menjanje veša i krenuli smo da ih nađemo. Odmah pored nalazila se sprava pod nazivom „Čelični otrov“. Da, da, nije delovalo tako impresivno, vidimo da se ni ljudi ne guraju u redu, ajde idemo na to. Sednemo i prva stvar koja je pokrenula moje spajder-čulo za opasnost je bila – nema oslonca za noge. Kasno, gadno, devojka koja proverava kajševe me je već prikačila i vazduh je ispunilo šištanje i razglasa koji je govorio „Četiri… tri… dva..“ Šta? Bum! Katapultirani smo iz stojećeg položaja brzinom od 90km/h dok su nam ekstremiteti blago kasnili za ostatkom tela. Mašinerija dođe do jednog vrha putanje i počne da se vraća unazad. Svaki put kad bi prošli kroz horizontalni deo putanje prošli bi kroz pritvoren deo koji nam je davao tako lep eho našeg vrištanja da sam jedno 
vreme bio ubeđen da je to snimak. Ne znam koji je gad sa uvrnutim smislom za humor konstruisao tu spravu, ali nam je svima spremio posebnu poslasticu. Treći put kada je mehaničko čudo došlo do maksimuma gde gledamo nadole sa visine od 50tak metara, mašinerija se sa trzajem zaustavi i pusti te da mlataraš bespomoćno par sekundi pre nego što se odluči da krene dalje.
Ako vam se ikad zadesi da dođete u priliku da sednete na ovo čudo i ako kojim teškim otkazom mozga rešite i da je iskoristite, zapamtite samo jednu stvar – sedite u sredinu. Ne trebate da se setite ovog teksta, samo ponavljajte dok vam se ne ureže u pamćenje „Ne želim da sedim na krajevima“.
Epizoda 5 – Tobogani uzvraćaju udarac
Tišina. Preriska scena. Kotrljajuća trava prelazi put dok 4 stranca stoje u redu za „Wild Thing“ tobogan. Čeličnim pogledom odmeravamo protivnika. Proteže se oko celog parka 1.5km svoje zelene konstrukcije. Sedamo u kola. Iskusni smo. Ne, to nije hladni znoj koji nas obliva. Mi… smo… SPREMNI. Vozić polako klampara dok se penje na prvo brdo od 63m odakle ćemo poleteti pod uglom od 60 stepeni. Većina i ja sedimo zajedno i deremo se jedan drugom na uvo pokušavajući da ispunimo čekanje da dođemo do vrha. Onda se iz sedišta ispred nas okrene ortodoksni gangsta’-rep crnac i pita nas:
„Jel se bojite?“.
Mi: „DA“
On: „I ja“
I taman tada smo prošli pored zastavica koje se viore na vrhu brda i krenuli jedinim mogućim putem – nadole. 3 minuta jurenja brzinom od 120km/h po okukama pod čudnim uglovima i smerovima. 5 minuta pre toga ja sam filozofirao pričajući kako bi bilo dobro da te stave na tobogan u mrklom mraku gde si prepušten samo svom poremećenom čulu ravnoteže. I dok smo u 3. minutu vožnje uletali u tunel sve što sam imao da kažem je bilo „E, mater mu…“. I mrak. I cimanje. I vazduh gust od deranja. I blicevi? I kraj. Gotovo. Hvala što ste gubili razum sa nama, vozilo se napušta sa desne strane, ukoliko ste ostavili nešto ručka po ostalim putnicima, ne zaboravite da restorani rade ceo dan. Hej dobar predlog!
Otišli smo na meze u restoran koji je čudom putovanja kroz vreme stigao iz 1960. Rešio sam da naručim šejk od jagode i time kupim malo odmora, „dok ne svarim“. Tako da sam izigravao reditelja u kratkim filmovima u kome su naše Boliwood-ske zvezde (Većina i Mardžan) oprobavali svoje nerve na po još jednoj turi tornja i ljuljaške.
Spazili smo kuću strave i rešili da i to isprobamo. Hej, već smo izgubili sve nerve, zašto ne dokrajčiti i ono malo što je ostalo u kičmenoj moždini. Čovek u stilu Lurča iz porodice Adams nas je sproveo želeći nam dobrodošlicu u „Chateau de Macabre“ (valjda, nisam zapamtio tačno). Svi junaci nikom ponikoše i staviše me na čelo kolone. NIKAD ne idite na čelo kolone kroz kuću strave! Nisu vam to izviđači, nećete videti ništa što želite da vidite pre drugih! I što je najgore, propustićete sve najbolje stvari 
Zašto? Zato što svi čekaju glavnicu grupe! Niko ne skače na prvog, njega uvek propuštaju da bi uplašili najviše ljudi. I šta sam ja radio? Batrgao se po mrklom mraku, razgrćući veštačku paučinu i tražeći glumce koji nas vrebaju. Što je najgore – bio sam prilično dobar u tome, pa sam poželeo dobar dan Grofu Drakuli, sitnijim vukodlacima i jednom uznemirujuće zgodnom ženskom lešu. Uspeo sam da se prepadnem samo u jednom trenutku kada je iz mrklog mraka pravo ispred mene izleteo gusar sa sve papagajem i povikao „OVUDA“! Papagaj nije ništa rekao. Rezultat – 2 prestravljena od 4. Mardžan i ja smo dokazali da Linux gradi želudac od čelika.
Epizoda 6 – Povratak mazohista
I onda smo seli još jednom na oba tobogana i Steel venom. Da me pitate zašto, ne bi znao da vam kažem. Jedino što mi se jako dopalo je hladnokrvnost drugog puta. Na kraju smo se i opustili. Naravno da smo vrištali, to je u opisu posla, ali je bilo kontrolisano za razliku od prošlog puta. Da li bi opet išao? Naravno. I vi bi ste. 
