Posle … poprilično godina sedeo sam na poslu i nakon godinu dana dijete koja se sastojala od bureka i pljeskavica (sa dosta luka, mora i povrće da se jede!), mogao sam da se pohvalim stomakom koji je polako postajao jedina upečatljiva stvar kod moje građe. Roditelji su mi predočili da ću ili uskoro biti unapređen u šefa odeljenja ili ću morati da počnem da vežbam. Bezvoljno sam istrčavao po kilometar-dva nedeljno. Jednom sam izgurao čak tri! Sa pauzom, naravno. Ali više od toga – nema šanse. Shativši da me sama želja neće pomeriti sa mrtve tačke, odustao sam od cele stvari i počeo da radim na tom unapređenju.

A onda sam upoznao pogrešne ljude. Na prvom ARK treningu sam krenuo da istrčim koliko istrčim, zapričao se i prešao 6km. U bre, pa gde ode ta distanca? Ček, pa ja imam astmu ljudi, nemojte to da mi radite. Onda je došao Mačak polu-maraton i kako nismo imali dovoljno ljudi za ekipu – iznenadim sebe i pređem 10km. Tu sam se već navukao, društvo je bilo dobro, brzina me nikad nije interesovala, al’ do god trčim i zezam se – ja srećan (Forest Gump je moj dobar drugar). Negde su se tu pojavili i prvi polu-maratoni. Ko god da je smislio taj naziv je bio posebno pakosna osoba. Kao da nisi istrčao CELIH 21km, već samo pola nečega. Zvuči nedovršeno. Svaki put objašnjavas ljudima da nisi slučajno stao na pola puta, već da je to prilično velika i ozbiljna celina.

S jeseni sam promenuo državu, promenuo posao i okrenuo život naglavačke, kako sebi, tako i drugima. U celom tom haosu, spakovao sam par majica, zimsku jaknu i negde u malom džepu – trčanje. Nije zauzimalo puno mesta, a spašavalo mi je živce kada su prijatelji bili daleko, a sve stvari bile nesigurne. Maraton je bio tu negde. Nije bio cilj, ali bio je nešto veliko i lepo, vredno truda i želje. Kako su mi patike već bile na nogama, jedno veče sam umesto trčanja rešio da treniram maraton. Nije šija neg’ je vrat. Dao sam proglas na sva zvona – krećem sa maratonom. Odštampao sam raspored treninga i okačio ga na vrata sobe, sa zadovoljstvom precrtavajući par treninga u nazad koje sam odradio ni ne znajući da sam krenuo sa „pripremama“. Rasporeda sam se držao koliko su obaveze dozvoljavale. Umesto 5 treninga nedeljno, radio sam obično 3, bez varanja u kilometraži. Tu su se nekako već stvorile i majce za trčanje, GPS-pulsmetar, lake jakne za temperature oko nule. I nastavio sam da trčim celu zimu, po svim hladnoćama. Preselio sam se u teretanu kad su došli snegovi, ali čim bi se zemlja prosušila, vratio bi se u parkove. Povrede sam prestao da brojim. Svaki put bi uganuo neku tetivu, istegao neki mišić. Posle nekog vremena sam prihvatio da noge trče i uprkos povremenim bolovima i da nema potrebe spominjati svaki detalj. Onda sam i zvanično odabrao Ciriški maraton i pljunuo stotinjak evra kolik su tražili za startninu (mater im pokvarenu…).

Na jutro maratona sam iskočio iz kreveta. Delom zato što sam već sanjao kako trčim, a delom zato što nisam imao pojma kako da dodjem od stana gde sam spavao do startne zone. Navrat-nanos pakovanje i juriš kroz puste ulice Ciriha. U busu srećem čoveka koji mi objašnjava da je u elitnoj kategoriji i da juri maratonsko vreme 2:35:00. Hehe. Vidiš, ja jurim vreme 3:59:59. I to zato što mi zvuči lepo ako bi rekao da sam istrčao za manje od 4h. Potom smrzavanje na startnoj zoni. Trkači su se kao gušteri poređali na travnjaku hvatajući malo toplote od jutarnjeg sunca. Trkačka oprema baš i ne greje puno. Ja sam napunio svoj šorc energetskim barovima i seo u dnu startne zone. Tapšanje, zviždaljka, ajmo narode! Velika kapija pokazuje da je proslo već 4 minuta a ja nisam prešao ni preko startne linije, pošto sam kao novajlija u pozadinskim redovima. Gunđavo restartujem svoju štopericu (neće me prevariti za 4 minuta) i krećem kroz podjednako puste ulice. Navijačka masa ne dolazi na početak maratona. Nema veze, uživam svaki put kada se zarad pešaka blokiraju ulice velegrada i laganini puštam da me obilaze dok razgledam oko sebe. Ne treba spaliti svu energiju na početku. Oko 10og kilometra organizam se zagrejao, noge su se opustile i rade ono što najbolje znaju, ja sam odmoran, zanimljivosti grada ostaju iza mene dok izlazimo na trasu koja vodi do Meilen-a i natrag, kako bi dobili distancu od 42km. Pa, ako je trka, ajde da se trkamo. Pojedem prvi energetski gel i podignem brzinu na 11km/h koje sam mislio sa mogu da držim. Negde daleko ispred mene su se nalazili pace-makeri za prolazno vreme od 4h. Napokon sam našao prihvatljiv cilj i krenuh da ih jurim. Muzika nas je čekala na svakih 5-6km. Bendovi su bili od sredovečnih ženica koje sviraju ska muziku, preko mladih rokerskih nada do usamljenog saksofoniste koji je svirao tako depresivnu muziku da je sigurno spustio prolazno vreme celom maratonu za par minuta. Počnem da se trkam sa ljudima oko sebe. Vidim lepu devojku, pa otrčim do nje. Bukvalno jurim žene. Onda vidim nabildovanog lika – pa nije on valjda brži od mene – pa preteknem i njega. Preticali su i drugi mene, ali na to nisam obraćao pažnju. Ako mogu, samo nek’ rasture. Kad sam stigao negde oko 15og km, glavna grupa crnaca je već šibala u suprotnom pravcu, što je cela povorka ispratila aplauzom. Na istoj smo stazi, ali svi znaju da ne trčimo istu trku. Usput me neki klinac bodri, neki italijan izlazi na sredinu staze i viče svima „Forza, forza!“. Uživam, dan je predivan, ljudi su vedri. Kako počinjem da se vraćam prate me zvuci ZZTop-a i Lynyrd Skynyrd-a, i na 30om kilometru u ušima bije epska muzika ogromnog duvačkog orkestra. Savršen znak da ulazim u nepoznato – nikad pre toga nisam istrčao više od 30km odjednom. Ali telo se i dalje dobro ponaša, i u daljini vidim balone pacemaker-a za 4h! O, radosti! Dodam još malo brzine, kako sam već bio na nizbrdici i… nesrećno se zabijem u gomilu od 30 ljudi oko tog prokletog žutog balona. Pa vi baš slepo pratite uputstva na kutiji, zar ne? Popričam sa svojim nogama, složimo se da može bolje od toga i ostavim tu grupu iza sebe. Sledećih par kilometara je čisto savršenstvo – ljudi oko mene crkavaju, ja obilazim sve odreda, jetra se malo buni, ali je ignorišem i uzimam poslednji bar koji sam imao. Majca je već uveliko isflekana od vode, znoja i gelova koje sam prosipao po sebi, pošto nisam hteo da stanem ni za trenutak.

I onda je došao 37. kilometar i sa sobom je nosio čekić da me odalami po glavi. Poezija pokreta se polako pretvarala u izgrebanu ploču, ramena su počala da mi se koče kako sam ulazio u grad i shvatio sam da ću publici predstaviti sve agonije trčanja 40 kilometara. Onda sam postao svestan štafetnih trkača i koliko ih mrzim – svaki put kada me neko pretekne pomislim „oo, svaka čast kad imaš toliko snage… ček… štafetni trkač ?!? Pa tebi je ovo tek 3. kilometar, pa se razbacuješ sa brzinom, a? !%!%!#&&&#!!!!!“. Ooo, mrzeo sam ih. Ni malo sportski, znam. I kako sam se približavao cilju kroz glavu mi je prolazila misao- samo me nemoj strpati sa bogaljima i starcima, moooolim te. Naime, nema ništa depresivnije nego kad se mučiš, ubijaš i zatekneš kako prolaziš kroz cilj u isto vreme sa dedom od 70 godina, ili još gore – sa čovekom koji trči sa polomljenom rukom. To apsolutno poništava ceo tvoj trud. Nema veze što taj deda trenira više godina nego što sam ja živ, svi bodre dedicu, a ne sporog mazgova u punoj snazi. Vidim ispred sebe štand sa napitcima i rešim da prvi put stanem i uzmem piće, pošto se tu nalazila tolika gužva trkača da nisam mogao da protrčim sve i da sam hteo. I dok sam ispijao čašu coca-cole (ne pitajte zašto baš kole, šećeri su mi trebali, to je sigurno), shvatio sam da se sistem raspada. Zglobovi na nogama kao da su srastali, jetra je uzvraćala udarac, ruke su se jedva ispravljale… Ma da se nosite svi zajedno i to preko cilja. Kad smo došli dovde, ide se do kraja. I prilično besan što mi sopstveni organizam protivreči, dao sam se u trk… ili bar kas. Brzina je opala na 9km/h. Gledao sam na GPS svaki minut. Ulice me nisu više zanimale. Mogao je da me pretiče ko god je hteo. Jedna devojka mi je rekla nešto na nemačkom dok me je ostavljala u prašini iza sebe, ali ostaću ubeđen da su bile reči ohrabrenja. I napokon sam video onaj veliki, lepi, digitalni časovnik koji je pokazivao 3:56:00. Aaaa, zaboravi bolove, zaboravi noge, idemo!!!! I zadnjih 300m su mogli da me vole ili mrze, gađaju ili bodre, ne bi mogao ništa da vam opišem osim sebe i tog sata. I kad sam prošao preko linije, sat je pokazivao 3:59:10 i ja sam bio 49 sekundi brži nego što sam želeo da budem. Dali su mi neki metal na kanapu. Dobar je za pokazivanje prijateljima, ali ne priča ništa ni o prvom ni o poslednjem metru tog dana. Ma pobedio sam, kao i svaki drugi koji je prošao kroz cilj. Uzeo sam svoju majcu i flašu vode i otišao na travnjak da sačekam sve bolove koji su kasnili nekih 200 metara iza mene. Stigli su brzo, grčevi u nogama su bili tako jaki da nisam mogao da ustanem iducih pola sata, a ja sam im se samo smejao. Sad kad sam isterao svoje možemo da se raspravljamo ko je bio u pravu.

Par dana kasnije sam se pomirio sa svojim telom. Još nisam otišao na novo trčanje, mada se noge sećaju da to i nije bilo toliko strašno, može još koji metar, kilometar, polu-maraton, maraton…

• Ja: ‘bar dan, je l’ govorite engleski?
• Šalteruša #1: Da, izvolite.
• Ja: Hteo sam da se raspitam, prošle nedelje sam sklopi ugovor, ali sam u međuvremenu promenuo adresu, pa hoću da proverim da niste karticu poslali na pogrešnu adresu.
• (Šalteruša #1 odlazi pozadi da proveri)
• Šalteruša #2: Upisali ste BlaBla fax?
• Ja: Da.
• Šalteruša #2: I kako ste zadovoljni?
• Ja: (šta te to koji… interesuje) O, odlično je.
• Šalteruša #2: <Tilt, ne zna šta više da pita, ili je samo to htela da sazna>
• Šalteruša #1: (vraća se) Da, vaša kartica je poslata 2 dana nakon što ste potpisali ugovor…
• Ja: (smešno, ko je još čuo da su banke tako brze)
• Šalteruša #1: možemo otkazati tu karticu i naručiti vam novu, ili sačekati da pošta razreši nesporazum. Nova kartica je 40 franaka.
• Ja: 40 !?! Da li vredi sačekati da centrala razreši zbrku? Mislim… imaju moju novu adresu.
• (Šalteruša #1 i Šalteruša #2 me tužno gledaju ?!)
• Šalteruša #1: (u neverici) Ali… nećete moći da koristite kartucu idućih nedelju dana?
• Ja: Nema problema. I onako mi ne treba do idućeg meseca. Hvala, ćao.
• <Šalteruše ostaju sa skamenjenim kezom i nevericom u očima. Od čega živi ovaj…>

Jesu prijatni, ali i dalje deru. Jedino što me zaista iznenađuje je brzina kojom rade. U <cenzurisanoj> banci u Srbiji sam morao da čekam bar mesec dana na istu uslugu. Spori sistemi imaju svojih prednosti.

p.s. Da, imam račun u švajcarskoj banci.

Bio sam na pola zalogaja kada me je ovo pitanje saseklo. Molim? Gazdarica je mirno brisala kuhinju i dobacila mi to u maniru „ne jedeš brokoli?“. Hmm… Ne znam? Uzeli su nam deo države? Ajde de… Srbija je i onako na rasprodaji zadnjih par decenija, da ne sitničarim za parče zemlje manje-više. Ali ispada da ja ne volim ceo jedan narod. Pokušao sam malo da racionališem, da objasnim da sam iz dela zemlje koji Albance viđa samo na televiziji tamo posle večere, al’ slabe vajde.

• Je l’ zbog relgije?

(Moj sugovornik nije bio siguran koje smo religije uopšte) Dobro, oni su muslimani, mi smo pravoslavci (nisam ni pomišljao da objasnim moja lična verska uverenja, u tom trenutku sam pozvan da izigravam stereotip jednog naroda). Pa dobro, razlikuju se… Al’ cele nedelje se družim sa gomilom ljudi iz celog sveta, da su mi nacionalnost i vera kriterijum morao bi da im dajem kraću anketu pre svakog razgovora. Ajde, pristanem da budem Generički Balkanac, Obični Srpski Vo. Izdeklamujem ja onako stereotipe koje sam načuo o Albancima, onako, ala politički marketing. Objasnim da ja Albanca u životu nisam sreo, da nikad nisam bio na Kosovu, da su mnogi Srbi propatili zbog toga i.. na kraju krajeva – da je bolje pitanje zašto Albanci ne vole Srbe? Oni su ti koji su iz cele priče izašli sa parčetom zemlje.

Ne da mi đavo mira. Nije ona čula ni reči od onog što sam rekao. Okrenemo malo priču o Americi, složimo se da su oni veliki negativci na političkoj sceni, ali i dalje sam ja taj koji ugnjetava nekog. Perem suđe… Prebiramo po srpskim predsednicima. Tito još uvek ima čuvenje. To je onaj… a da… Milošević, baš i nije tako poznat. Tadi… šta? Pa kako da ti objasnim ko je šta radio ako ne znaš ni gde se nalazimo? Sve što znaš je da ja mrzim ceo jedan narod o kome takođe ne znaš ništa.

Provučem ja kroz zatišje razgovora – da li znate koliko je izbeglica došlo iz Hrvatske i Bosne? Da li je iko njih bombardovao zbog toga? Kako svi ispadnu pravedniji od nas? Pitanja su retorička, naravno. Odgovor ne znam ni ja, a kamoli sugovornik.

I kad ceo život izbegavaš politiku, ona te sačeka u trpezariji posle večere i prospe ti glupost u lice.

Pogledao sam pre neki dan film Inglourious bastards od Tarantina. Jedina asocijacija na ceo film mi je bila da je neko uzeo Otpisane i dodao tonu brutalnosti koja bi trebala da je smešna. Film sadrži Kristofa Valsa koji je odlično odigrao svoju ulogu, samo 2 dame (koje dokazuju da kvalitet i dalje pobeđuje kvantitet) i nekog Bred Pita koji se tu slučajno pojavljuje.

No, sve to nije bitno koliko činjenica da se film odigrava na 4 jezika: francuskom, nemačkom, engleskom i italijanskom, koji su zastupljeni u tom redosledu. Štos je u tome da smo imali francuske sub-titlove.

Odgledao sam film, na svoju veliku muku. Dalo se shvatiti šta se dešava ali… Moje znanje engleskog se može slobodno porediti sa predškolskim obrazovanjem. Na putu kući u metrou, oduvao sam prašinu sa mog priručnka za francuski jezik i krenuo ponovo „Bonjour….“.

Uđem u dvorište (bez kapije) – nikog nema. Odem do ulaznih vrata iza kuće – nikog i dalje. Uđem u predvorje nakon 5 minuta zvonjave i lupanja na vrata – niko. Uđem u dnevnu sobu u očajnom pokušaju da me će se naći neko da me dočeka ili bar istera – ali ništa. Isteram sam sebe. Reset situacije, vratim se na ulazna vrata, zazvonim i… pojavi se starica od svojih 70-80 godina. Sledilo je klasično dobardan-ja-sam-taj-vi-ste-ti. Dobijem na kraju sobu sa duplim krevetom koju je neko preko noći otkazao i sav sretan krenem da se raspakujem.

Ispostavi se da je cela kuća manje-više otključana non-stop i da Monik (kako se zvala starica) se dosta uzda plemenitu ljudsku prirodu. Ne treba podcenjivati ni njen alarm – po jedna slika Isusa na svakom zidu kuće. Ajde, da ne preterujem, ponegde je bila i devica Marija, tu i tamo po koje raspeće. Sva sreća pa je barem kupatilo bilo lišeno slika ljudi koji umiru, inače bi tuširanje zaista bilo problem. Propustio sam da nađem, ali prilično sam siguran da se negde po kući vrzmala i slika Pape, sa autogramom, naravno. Gde god nije bilo crkvene slike, bio je ikonostas porodice koja je brojala 8 sestara i ko-zna-koliko unučića. Rodoslov nisam pohvatao, a u svojim godinama, nisam siguran ni da je Monik mogla da ih nabroji baš sve.

Treća dominantna stvar u Manastiru na ivici Lozane (a kuća je zaista bila na 50m od table grada), bila su putovanja. Fascikle uspomena, gomile knjiga serijala Lonely Planet, sve moguće stvari vezane za „kako se snaći u svetu“. Kuhinja je brojala Cejlonski čaj i gomilu drugih trica koje više i nisu bile za jelo. Uopšte se nisam iznenadio kada je bakica zavrištala od sreće kada je napravila svoj prvi suši. Neka hvala, baš sam jeo, drugi put. Ali drugi stanari su mi posle potvrdili da suši uopšte nije bio loš.

A drugi stanari su iskakali iz svih mogućih ćoškova. Moja soba je bila u prizemlju i prvog koga sam upoznao je bio Italijan – koji je živeo „ispod“. Ispostavilo se da postoji i to „ispod“. Zatim su se pojavili slučajni parteri – Nemac i Francuz koji su bili prisiljeni da dele sobu preko puta moje. Bilo je zadovoljstvo gledati ih kako se ne trpe . I dok je Nemac uredno ustajao u 7h, odlazio na fax i radio do 19h uveče, komirano padajući u krevet u 22h, Francuz je gledao filmove do 2h ujutru, ustajao oko podneva i generalno pravio krš po kući (koji sam posle i sam delom morao da čistim). Ko je živeo na 2 sprata iznad nas – ne znam. Jednom je sišao neki muškarac. Nekom prilikom sam video i žensku figuru na drugom spratu, ali ostaje misterija koliko je ljudi nastanjivalo Manastir.

U Manastiru sam napokon našao malo mira. Pare sam pljunuo unapred i bio sam miran da me na par dana niko neće juriti, isterivati ili slično. Dane sam provodio čitajući, učeći i radeći slične besposlice, dok sam uveče obično posedeo sa do-cimerima i zezao se. Omiljena stvar nam je bila da vidimo šta će Monik iduće uraditi. Naime – Nemac je bio ubeđen da je ona duša od čoveka. Francuza je bilo baš briga, do god ga trpi. Ja… sam opet naišao na jezičku barijeru. Ostao sam suzdržanog stava prema domaćinu, pošto su i ljubazniji ljudi od nje znali da me „presvuku“ za pare. Kakvog god da smo bili mišljenja, sva trojca smo to veče tamanili njenu pitu od jabuka. Valjda je po navici napekla za celu porodicu, mada je sada živela sama sa gomilom podstanara koji su joj epizodno popunjavali sobe i život.

Poslednjeg dana sam spakovao svoj kofer i krećući niz vrata potražio sam svoju sada već bivšu gazdaricu da se pozdravim. Našao sam je na prilazu kuće, sa ključevima u rukama. „Hajde, odvešću te, kasno je sad da hvataš autobus“. Nisam se previše opirao. Do idućeg prenoćišta trebao sam da promenim jednu autobusku i jednu metro liniju. Kako smo vozili niz ulicu, morao sam da je pitam:

• Ja: Nisam Vas pitao… sva ona putovanja, jeste Vi sve to putovali?
• Monik: Ha! Da, ja!
• Ja: Ali.. šta ste radili, kako ste putovali?
• Monik: Jeftino. Uvek jeftino. I svuda.
• Ja: I? Koja zemlja je najlepša posle Švajcarske?
• Monik: Puff… Mnoge. Sve. Etopija. Planine. Samo ideš gore i gore…. Bolivija… Jemen! Predivna zima. U Indiju sam 3 puta išla! Toliko je velika, nikad je nisam celu videla. Koreja – 2 nedelje za samo 300 franaka! Sve je jeftino!

U tom trenutku je razgovor prekinula devojka koja zamalo nije poginula pod našim točkovima. Rešio sam da više ne zagovaram Monik. Pored svih ulica Lozane, nije joj trebalo još da se zagubi u sopstvenim sećanjima. Ostao sam oduševljen ovim pobožnim putnikom. Nikad nisam pohvatao šta je zapravo radila u životu. Jedino što mogu reći, u retrospektivi – Nemac je bio u pravu. Ostavila me je na pragu novog boravišta i pomahnitala Tojota je odstenjala niz brdo.

Fina Osoba je s pravom tako nazvana pošto je bila dovoljno ljubazna da mi pruži smeštaj na prvih par noći i u pravom hrišćanskom duhu podeli sa mnom i onako nedeljivu garsonjericu na pola. Moja sofa, njen krevet i zid razlike između nas. Nasuprot Finoj Osobi shvatio sam da moj metabolizam nije ni malo fin, čime smo upali u nesrećni krug pitanja koliko se namećem i koliko smetam (tačan odgovor je bio: puno). U stilu Vis Major, celu dilemu je prekratio gazda Fine Osobe zaključkom da ja baš i ne moram da budem u tom stanu.

I time sam upao u Kvaku 22 Švajcarskog pravnog sistema. Da bi iznajmio stan, potrebno je da imaš boravišnu dozvolu u Švajcarskoj. Da bi dobio boravišnu dozvolu u Švajcarskoj, potrebno je imati adresu na koju bi ti stigla ista boravišna dozvola. „3 Klupa levo, Gradski Park“ nije validna adresa. Začarani krug koji samo birokratija može stvoriti. No, kako sam u tipičnom Balkanskom stilu kukao o svojoj situaciji za vreme ručka sa Akademskom Dijasporom, rešenje se ponudilo od kolege koji je bio voljan da mi podari virtuelnu adresu, makar na neko vreme, dok ne nađem svoju brvnaru.

A Akademska Dijaspora nije bila uopšte za potcenjivati. Po moći i razgranatosti se može porediti sa odabranim porodicama Italijanske mafije, po informisanosti sa po nekim bezbednostim biroima, a šarolikost neću ni spominjati. No, čak ni ova moćna institucija nije bila u stanju da odgovori na meni najbitnije pitanje u tom trenutku – gde prespavati. Mile The Kofer je tog jutra putovao sa mnom na fakultet. Gradski Metro, 5000 Švajcaraca, moj kofer i ja. Jeste ikad vukli 20kg tereta uzbrdo do metro stanice? Ni nemojte. Moj omiljeni trenutak je ipak bio kada sam ušao u zgradu laboratorije, i u očajnom pokušaju da ne privlačim previše pažnje drljajući točkove po celom spratu, teglio kofer na ruke. Slon u staklarskoj radnji. Potpuno neupadljiv.

No, čim sam stigao, uhvatio sam sve liste i oglase koje sam znao, krenuo redom da okrećem i već prvi poziv je bio na mom uvežbanom francuskom:

• Ja: „Dobar dan, madam Ta-i-ta“
• Ona: „Da, ja sam“
• Ja: „Pričate li engleski?“
• Ona: „Da, ali vaš francuski je odličan“

A onda sam joj objasnio da je moje celokupno znanje francuskog iscrpljeno sa te 2 rečenice koje sam sklopio. Na svu sreću njeno znanje engleskog je bilo malo bolje. Ne puno, ali dovoljno da mi iznajmi sobu u jednom Manastiru na kraju sveta. Ali to tada još nisam znao i presrećno sam sklopio dogovor, radostan što neću morati da isprobavam kvalitet Švajcarskih klupa.

Rekoše mi drugi pre nekog vremena  - idi radi doktorat. Malo kasnije sam i ja pomislio da to i nije tako loš predlog. Ovaj Doktor će pokušati da izleči, ni manje ni više, ljudsko znanje. Neko bi pomislio da je to neskromno, drugi bi rekao da ljudsko znanje i nije toliko bolesno, pre će biti da samo malo kašljuca, ali NE. Odluka je pala – ovom svetu treba još jedan doktor nauka i to ću biti ja. Neka nam je svima bog na pomoći.

Heh… sad. Nije interesantno ako sve tako lako ide. Ostaneš u svom mestu, radiš pametne stvari, svet postane bolje mesto za stanovanje i posle ti daju neki bakarni odlivak pod izgovorom da te baš vole. Jok. Daj da to bude malo zanimljivije, npr… Hajde da odem u Švajcarsku. To je baš lepa, brdovita zemlja. A i obožavaju strance! Ček, vic nije još gotov. Hajde da ubacimo još da kad odeš tamo – nemaš smeštaj. To je već bolje! Dr Beskućnik! E, svet takvog još nije video. Po koji doktor nauka je završio kao beskućnik, ali koliko ih je počelo na ulici?

Ko će bolje sagledati probleme ljudskog roda nego onaj što vuče svoj kofer od ćoška do ćoška? Možda bi pomislili da taj čovek za početak ima previše svojih problema da bi rešavao tuđe… I bili bi ste u pravu. Ali polako. Još nije počela prava priča i ovo je tek uvod u idućih par godina.

Za početak, primite pozdrave od Doktora i Mileta. Mile je moj verni saputnik – kineski kofer sa 20kg veša u sebi. Nikad ga nisam previše voleo, mislim, da sam imao izbora poneo bi Samsonitku, ali… kocka je bačena. Mile je spakovan i verno tandrče dok ga vučem niz ulice. Nemojte širiti na sve strane, ali mislim da Mile neće preživeti ovo putovanje. Ali svaka avantura ima svoje žrtve i bolje on nego ja. I dok se Mile baškari u ćošku sobe, ja sam dobio ulogu zapisničara. Izeš život…

• živ sam
• u Švajcarskoj sam
• prethodne dve stavke uzimam kao postulate daljeg pisanja
• imam krov nad glavom

Više informacija kako ih i ja budem saznavao. Zahvaljujemo se na pažnji, možete nastaviti sa Vašim dnevnim aktivnostima.

Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega.
Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za đubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral.
Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako puši „Havanu“, pije „Glenfiddich“ (Pure Malt Whiskey), i s jednim holandskim fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog „Monday Cluba“, a u svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi…
Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se, s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na koji način ne primećuje. Zar to nije izvestan uspeh?…

Tekst preuzet od Ivana Minića, autorsko delo Borislava Pekića.

Pri izlasku iz zgrade sam se raspričao sa portirom. Da, i portiri me poznaju, dok su portirke, na žalost, i dalje van mog domašaja. Baksuz, stvarno.

U svakom slučaju, boravak ovde je bio zanimljiv. Prvih par dana sam proveo sa gospodom Moćnim Inžinjerima. Simpatična grupica, uvek spremna da spase svet od viška alkohola. Oproštaj od njih, prošlog petka, mi je bio posebno dirljiv. No, vikend me je dočekao sa praznim stanom, što malo ubije raspoloženje. U to ime sam se prošetao do Tiergarten-a. Obožavam Nemački urbanizam. Na samo 10min hoda, našao sam se u šumi. I to ne, kako su mi posle objasnili, ovde-potok-onde-breg, već ono, medvedi u špilhoznicama i veverice koje jodluju. Prava šuma. Ok, tumarao sam u neodređenom pravcu pola sata, onda polako krenuo da se vraćam. Ono što sam propustio da posetim je zoološki vrt koji se tu nalazio. Jbg, zakasnim. A već sam hteo da odem do kveza sa majmunima, pogledam ih i kažem – tako vam i treba kad niste komitovali kod.

Imao sam sreće da ovaj put malo više vremena provedem u poseti. Vrlo je prijatno videti kako žive „tipični Nemci“. Moram da stavim navodnike, pošto od par ljudi koje sam posetio jedan nije tipičan, a drugi nisu Nemci. U svakom slučaju, nigde nije manjkalo gostoprimstva i ljubaznosti (a ni klopa nije bila loša ). Detalja ima previše, a mislim da i ne bi bilo kulturno prepričavati tuđi privatan život na net-u.

Kao pravi tehnofil, ostao sam zaljubljen u plazmu koju sam video. Imao sam priliku da pogledam Blue-ray film na Samsungovoj plazmi od 46″. Od tada sve mi deluje nekako zamućeno i u niskoj rezoluciji. Prokleti Holivud, ubija mi želju da gledam analogni svet. Da bi sa vama podelio ovo iskustvo, ubrzo ću otvoriti žiro-račun koji će biti objavljen ovde. Molim vas da svako donira koliko može (dinari, evri, dragon-bonovi za ručak…) Projekcije (kah, kah) legalnih filmova u dogovorenom terminu

Sa druge strane, vreme ovde je krajnje promenljivo. Kažu (a ispostavilo se da je istina) da se u Nemačkom danu izređaju sva godišnja doba. Plašim se da pogledam napolje, za veče su najavili sneg. U to ime, setio sam se da ja ipak pripadam južnijim krajevima. Palme sa kojih vise dimljene šunke dok ih lagano njiše vetrić panonske niz…. (i sa ovim sretnim diluzijama, autor je otišao da spava i čeka preksutrašnje putovanje natrag).