Lunapark-ratovi

Poslednji vikend je morao da se iskoristi spektakularno. U to ime, odlučili smo se da posetimo zabavni park VallyFair. Ne očekujte Mikija i Mini kako trčkaraju unaokolo i dele slatkiše, u pitanju je bio zabavni park ekstremnih vožnji. U visokom stilu profesionalne organizacije, ja sam otkrio da idemo tamo u sred ručka, sa osećajem da ću ga uskoro opet sresti u polu-svarenom stanju. Što da ne? Opet smo imali udarni tim od 4oro, sa većinom od 1 Bosanca. Nikad ne slušajte Bosansku Većinu!!! Ali istrčavam pre vremena, sve je krenulo sa…

… vozili smo se prema Shakopee-ju. Vaš verni izveštač se nalazio za volanom i usled (ne)blagovremenih usmeravanja, uspešno pripremao ostale putnike za vožnje koje ih očekuju. Ljudi sa zadnjih sedišta su naivno grickali kesu mini-Snikersa koje su postale iznenađujuće jeftine kako se bliži Noć veštica (naivčine). Stigli tamo očas posla, platili parking, ostavili malo kože na blagajni kad su nas odrali $28 za karte (i to smo još koristili neki popust iz novina) i našli se okruženi vampirima, gargojlima i plešućim kosturima. Kako se bliži 31. takve stvari se mogu sresti na sve strane (moja omiljena knjižara vrvi od prijateljski nastrojenih zombija. Šta učiniše sa bibliotekarkama!?).

Epizoda 1 – Bosanska napast

„Jooooo, ovo moramo“, poviče Većina od 1 čoveka, pokazujući na nešto što izgleda kao džinovski stub za ništa. Zatim je jedna Ženska Osoba izgovorila rečenicu koja je zapečatila mnoge sudbine: „Pa, ne izgleda tako strašno“. Eh, da sam samo znao, ali nisam i našli smo se skakućući po visećem mostu u redu za Stub moći (tj. Power tower. Neke stvari ne vredi prevoditi). Dobro, približavamo se ulazu, osmesi na licima saputnika polako blede, stub dobija sve veću perspektivu, stolice izgledaju nekako klimavo… klik. Ček, zašto ja sedim ovde? Ovaj čika ispred mene nešto pokazuje prstom nagore. Sa desne strane Mardžan izgovara mantru „Ne izgleda tako strašno, ne izgleda tako strašno…“, Ženska Osoba ima sleđen osmeh na licu, Većina se ceri i zemlja polako poče da se odmiče. Dobro, daću vam perspektivu – nalazite se na 75m visine, u stolici, noge vam se lagano njišu na povetarcu onoga što vam u tom trenutku deluje kao stratosfera, ruke vam (ili bar meni) stiskaju držalja. I baš kada pomislite – kako lep pogled na kanjon odavde, prokleti kanjon pojuri prema vama i saosećate se sa svim jabukama koje je Njutn ispustio dok nije skontao sitnicu zvana gravitacija. A gravitacija vam nije prijatelj! Ona je pokvarena prokletinja koja vam u tom trenutku šalje <cenzura> u posetu bubrezima i pritom odlično obavlja posao. Grčite se u nekom primalnom pokušaju da se zadržite na jednom mestu, ali ne brajko. Prvih 30m pada imate bestežinsko stanje i jaaaako vam je drago što su pojasevi tu. I taman kada ručak krene da se polako penje uz grlo da vidi čemu sva ta pometnja napolju, pad se zaustavi i opet jurite – nagore! Šta ću tamo? Već sam bio, nije mi se dopalo, zašto mi to radite?!!? A, samo pola puta? E pa samo vam napola <cenzurišem cenzuru cenzurinom cenzurom>. Ček, evo zemlje. Aa, tvrdo tlo koje ne pokušava da vas pretvori u kašu. Malo klimavim nogama silazimo sa stolica.

Ček, pa to ima 2 režima rada? Ok, ajmo na drugi. „Odakle ste?“, pita nas teta sa prstom na dugmetu. „Srbije“, reko smo mi u nadi da nema ništa protiv nas, ili bar da ne može da se seti toga pre nego što nas katapultira… I odosmo u stilu „Hjustone, imamo poletanje“. Trbušna duplja je spljoštena u donjem delu (bubrezi uzvraćaju posetu od malopre) i mada pluća imaju mnogo više prostora, ne pokušavaju to da iskoriste.

Epizoda 2 – Napad (ženskih) klonova

Idemo ulicom i deremo se. Ma kakvo tiho pričanje, kakva obzirnost – dereš se i ne razmišljaš o tome. I onda se ponovilo. Zaista, priroda bi trebala da nam razvije neko čulo kao odbranu od toga, ali pre nego što smo uspeli da se opasuljimo začulo se „Ja ne vidim šta je to strašno. Mislim, smešno je.“ Ispratili smo pravac pogleda Ženske Osobe i rekli – hajde da saznamo. Odlično, mali red, sad ćemo mi tamo. Sećate se zabavišta? Ljuljaške? Eee, to je ono što nećete doživeti na spravi koja se zove Xtreme swing.

Opet sedamo. Oooodlično, pa ovde imaš i gde da staviš noge. Ništa ne visi, to je super. Skalamerija tandrče, počinje da se njiše. Aaa, ovo je opuštajuće. Dobro, amplituda se povećava. Dobro, sad ležim horizontalno na visini od 30m i gledam u nebo. Aaa, idilično. Ptičice! Ćao ptičice! Trep. Sad sam opet na 30m i ležim horizontalno, ali gledam pravo u zemlju. Između mene i zemlje nema ničega. Ne osećam sedište i pridružujem se horu koji izvodi „Vrištanje u D-molu“ pod dirigentskom palicom ljuljaške iz pakla. Od trenutka kada si tako ukočen počinješ da juriš brzinom od 95km/h dolazeći opet da se na trenutak pozdraviš sa ptičicama koje se nisu daleko odmakle i onda ponovo pogled pravo na zemlju, tačnije – krovove. Supermene, izem ti sport.

Epizoda 3 – Osveta tobogana

Dobro, dosta zagrevanja. Idemo na pravu stvar – roller coasters (koje u nedostatku bolje ideje, prevodim kao „tobogani“). Naravno, ima ih više, ali deo po deo. Kao pravi mazohisti, odlučujemo se da ostavimo najveći za kasnije i idemo na „manji“. Nema reda. Odmah se ukrcavamo, Većina i ja u prvom vagonu. To je ono što sam čekao! Nema padanja, nema nesnosnih visina, gravitacija je opet moj prijatelj. Hmm, „Vadičep“. Zanimljivo ime. Vagoni se polako penju ka prvom brdu, još uvek prijatno ćaskamo. Ja sam naučio lekciju iz prethodne 2 epizode i čvrsto se upirem rukama i nogama. I jurimo! Pravo dole i u punu petlju, skrećemo levo, skretanje koje nas lepi za stolice i pravo u spiralu. Iz nekih razloga, cela stvar me je podsećala na Starcraft i dropship pun marinaca (ne-gameri, oprostite mi). U to ime sam se dobrim delom puta drao „Go, go, go!“. Iako je brzina bila „samo“ oko 80km/h ljudi mi kažu da sam posle vožnje mogao bez problema da prođem kao imitator Elvisa, bar što se tiče frizure.

Imali smo onda jednu manju vožnju u kavezima što bi bilo najbliže „balerini“ koju smo navikli da viđamo i kod nas. Zanimljivo je ipak što nas je dizalo do pune visine, tj. nakrivljenosti od 90stepeni. Sitnica, nije zavredela ni pristojne psovke, a kamoli opisa.

Epizoda 4 – Nova nada

„Ovo moramo“, reče Većina stojeći ispred … nečega! Slika govori hiljadu reči (ovaj levo, Skyscraper), a ja sam samo rekao – ne. Moraš negde povući granicu, jednostavno, zatvoriti se sam u maloj korpici koja se vitla po nebu… Postoje i časniji razlozi za menjanje veša i krenuli smo da ih nađemo. Odmah pored nalazila se sprava pod nazivom „Čelični otrov“. Da, da, nije delovalo tako impresivno, vidimo da se ni ljudi ne guraju u redu, ajde idemo na to. Sednemo i prva stvar koja je pokrenula moje spajder-čulo za opasnost je bila – nema oslonca za noge. Kasno, gadno, devojka koja proverava kajševe me je već prikačila i vazduh je ispunilo šištanje i razglasa koji je govorio „Četiri… tri… dva..“ Šta? Bum! Katapultirani smo iz stojećeg položaja brzinom od 90km/h dok su nam ekstremiteti blago kasnili za ostatkom tela. Mašinerija dođe do jednog vrha putanje i počne da se vraća unazad. Svaki put kad bi prošli kroz horizontalni deo putanje prošli bi kroz pritvoren deo koji nam je davao tako lep eho našeg vrištanja da sam jedno vreme bio ubeđen da je to snimak. Ne znam koji je gad sa uvrnutim smislom za humor konstruisao tu spravu, ali nam je svima spremio posebnu poslasticu. Treći put kada je mehaničko čudo došlo do maksimuma gde gledamo nadole sa visine od 50tak metara, mašinerija se sa trzajem zaustavi i pusti te da mlataraš bespomoćno par sekundi pre nego što se odluči da krene dalje.

Ako vam se ikad zadesi da dođete u priliku da sednete na ovo čudo i ako kojim teškim otkazom mozga rešite i da je iskoristite, zapamtite samo jednu stvar – sedite u sredinu. Ne trebate da se setite ovog teksta, samo ponavljajte dok vam se ne ureže u pamćenje „Ne želim da sedim na krajevima“.

Epizoda 5 – Tobogani uzvraćaju udarac

Tišina. Preriska scena. Kotrljajuća trava prelazi put dok 4 stranca stoje u redu za „Wild Thing“ tobogan. Čeličnim pogledom odmeravamo protivnika. Proteže se oko celog parka 1.5km svoje zelene konstrukcije. Sedamo u kola. Iskusni smo. Ne, to nije hladni znoj koji nas obliva. Mi… smo… SPREMNI. Vozić polako klampara dok se penje na prvo brdo od 63m odakle ćemo poleteti pod uglom od 60 stepeni. Većina i ja sedimo zajedno i deremo se jedan drugom na uvo pokušavajući da ispunimo čekanje da dođemo do vrha. Onda se iz sedišta ispred nas okrene ortodoksni gangsta’-rep crnac i pita nas:

„Jel se bojite?“.
Mi: „DA“
On: „I ja“

I taman tada smo prošli pored zastavica koje se viore na vrhu brda i krenuli jedinim mogućim putem – nadole. 3 minuta jurenja brzinom od 120km/h po okukama pod čudnim uglovima i smerovima. 5 minuta pre toga ja sam filozofirao pričajući kako bi bilo dobro da te stave na tobogan u mrklom mraku gde si prepušten samo svom poremećenom čulu ravnoteže. I dok smo u 3. minutu vožnje uletali u tunel sve što sam imao da kažem je bilo „E, mater mu…“. I mrak. I cimanje. I vazduh gust od deranja. I blicevi? I kraj. Gotovo. Hvala što ste gubili razum sa nama, vozilo se napušta sa desne strane, ukoliko ste ostavili nešto ručka po ostalim putnicima, ne zaboravite da restorani rade ceo dan. Hej dobar predlog!

Otišli smo na meze u restoran koji je čudom putovanja kroz vreme stigao iz 1960. Rešio sam da naručim šejk od jagode i time kupim malo odmora, „dok ne svarim“. Tako da sam izigravao reditelja u kratkim filmovima u kome su naše Boliwood-ske zvezde (Većina i Mardžan) oprobavali svoje nerve na po još jednoj turi tornja i ljuljaške.

Spazili smo kuću strave i rešili da i to isprobamo. Hej, već smo izgubili sve nerve, zašto ne dokrajčiti i ono malo što je ostalo u kičmenoj moždini. Čovek u stilu Lurča iz porodice Adams nas je sproveo želeći nam dobrodošlicu u „Chateau de Macabre“ (valjda, nisam zapamtio tačno). Svi junaci nikom ponikoše i staviše me na čelo kolone. NIKAD ne idite na čelo kolone kroz kuću strave! Nisu vam to izviđači, nećete videti ništa što želite da vidite pre drugih! I što je najgore, propustićete sve najbolje stvari Zašto? Zato što svi čekaju glavnicu grupe! Niko ne skače na prvog, njega uvek propuštaju da bi uplašili najviše ljudi. I šta sam ja radio? Batrgao se po mrklom mraku, razgrćući veštačku paučinu i tražeći glumce koji nas vrebaju. Što je najgore – bio sam prilično dobar u tome, pa sam poželeo dobar dan Grofu Drakuli, sitnijim vukodlacima i jednom uznemirujuće zgodnom ženskom lešu. Uspeo sam da se prepadnem samo u jednom trenutku kada je iz mrklog mraka pravo ispred mene izleteo gusar sa sve papagajem i povikao „OVUDA“! Papagaj nije ništa rekao. Rezultat – 2 prestravljena od 4. Mardžan i ja smo dokazali da Linux gradi želudac od čelika.

Epizoda 6 – Povratak mazohista

I onda smo seli još jednom na oba tobogana i Steel venom. Da me pitate zašto, ne bi znao da vam kažem. Jedino što mi se jako dopalo je hladnokrvnost drugog puta. Na kraju smo se i opustili. Naravno da smo vrištali, to je u opisu posla, ali je bilo kontrolisano za razliku od prošlog puta. Da li bi opet išao? Naravno. I vi bi ste.

 

Ćeretanje

O, to ste vi! Sedite, sedite, vatra će vas ogrejati, slobodno priđite bliže. Baš rekoh sebi kako bi bilo lepo kad bi neko naišao da podelimo šolju čaja. Nego, ubeđivao sam danas jednu osobu da sam u šumi i nije mi poverovala. Haha, znam, znam… i meni je bilo smešno. Nego jeste uspeli da nađete hranu danas?

Nestašica je zdrave hrane… Niste se ujutru osećali kao da ste videli jato gusaka ispred vašeg prozora? Hoće to ponekad. Čudni su dani.

Nego, jeste videli čitaonicu od kako su je preuredili? Da, zaista lepše izgleda od kako nema krova i zidova.

Tako je dobila nekako na prostranosti… Da, čuo sam za efekat staklene bašte. Čupavo… dok shvatiš šta se dešava, sve liči na Kaliforniju.

Ne, mislim da oni tamo nemaju džinovsku višnju u džinovskoj kašičici. Slažem se, zaista nam je trebala – ni jedan grad ne bi trebao da bude uskraćen za svoju džinovsku višnju.

Ovi strani likovi su veći problem. Huligani! Jurcaju na sve strane!

K’o da su nekršteni. Nije kao da nemaju prilike za to.

Ništa, hvala na poseti. Ne, neka, ja ću oprati šoljice. Samo pazite da vas ne pregaze kad budete prelazili ulicu. Veverice, al’ i standard, je** ga.

 

Hram graditelja imperije

Pompezan naziv, zar ne? Ali na početku da se izvinem svim gledaocima koji nam se priključuju preko telepatskih kanala. Veze su već neko vreme u prekidu, no naši tehničari ulažu napore da se šteta svede na minimum. Kao odštetu za pretrpelu neizvesnost, za 2 nedelje Vam šaljemo reportera koji će biti dostupan za sva vaša pitanja i kamenovanja, u redosledu koji ćete sami odlučiti.

Juče sam posetio faraonsku grobnicu industriskog sveta. Ne, nije bila prostorija sa mrtvacem sređenim po receptu iz nekog francuskog restorana. Ni mrtvih mačaka. I ne, ne liči ni na jedan geometriski oblik. U čemu je sličnost? U parama. Ogromnoj količini para koji je čovek uložio u kuću u kojoj je živeo, otprilike, zadnjih 10godina svog života, ali mestu koje će uvek služiti kao hram, predstava koju će ljudi imati kada budu pomislili na J. J. Hill-a.

Ukratko, g-din J. J. je bio preduzetnik koji je iz siromaštva uspeo da dogura do posednika najveće železničke mreže na severu. Usput je postao čuven po svojoj lošoj naravi (škot-irac, koja kombinacija ), radnom vremenu od 24h i volji da maltretira svoje radnike, poslugu, ukućane i sve ostale za svaki detalj.

Da bi došao do kuće, morao sam da se izdvojim od svog krda. Niko drugi nije bio zainteresovan da obiđe zdanje. Zakasnio sam na početak ture (koja traje 1.5h) ali samo da bi otkrio da sam preskočio uvodnu priču. Cela tura nas je provela po 3 od 4 sprata velelepne kuće, koja je mogla da pripada bilo kom engleskom aristokrati ili generičkom snobu.

Bile su 3 specifičnosti koje možda oslikavaju sam ukus vlasnika – galerija slika, koja je napravljena pod staklenim krovom, ne prevelika, ali dovoljna da zadivi. Kolekcija slika mi nije zapala za oko, ali trud da se napravi okruženje za njih, od staklenog krova do platna za omekšavanje svetlosti, je impresivan. Tu se odmah nalazi i druga specifičnost – orgulje. Niko od ukućana nije imao sklonost ka instrumentu i unajmljivali su profesionalnog orguljaša ukoliko bi im se slušala sprava. Posle smo videli i mehove za orgulje koje je neki jadnik morao da pumpa tokom cele zabave, i dok je g-din Hill na prvom spratu pijuckao viski sa svojim poslovnim partnerima, 2m ispod njega se nalazio skandinavac koji je imao dva očaravajuća posla – da pumpa mehove tokom zabava i da loži ogromne kotlove koji su grejali ostatak kuće. Treća specifičnost su kamini koji se nalaze u svakoj prostoriji i koji nisu potrebni ni u jednoj. Cela kuća je od početka imala centralno grejanje i svi kamini su radili na gas iz veštačkih cepanica, ali uložene su ogromne pare da bi imali ručno rezbarena ložišta na svakom koraku.

Ono na šta se u celoj kući obraća paznja su detalji, po već napomenutoj naravni vlasnika. Pored već spomenute ručno rezbarene drvenarije celog zdanja, kroz prostorije su se smenjivale podne obloge od mahagonija koji je danas zaštićen, kožne zidne obloge, plafon obložen zlatnim ljuspicama, srebro iz Tifanija, vitraži itd itd… Shvatate gde to ide.

Posluga je bila zanimljivost. Naime, muška posluga je imala odvojeno boravište izvan kuće, odmah pored kućice za uzgajanje pečuraka. Ženska posluga je bila, uslovno rečeno, povlaštena. Naime – dok su bile neudate, sobarice su radile unutar glavne kuće i boravile u sobama na prvom spratu, odmah pored soba koje su bile namenjene – trojci sinova g-dina Hilla. Nakon što bi se udale, bile su prebacivane ili na drugo radno mesto, dok su kuvarice i drugo žensko osoblje sa bračnim obavezama bile smeštene u podrumu.

Za decu su bile obezbeđena učionica, sala za predstave i 3 koncertna klavira koji danas više nisu u kući, kao i terasa za igranje na 2. spratu (pretpostavka, tamo nas nisu vodili). Kuća je bila dovoljno velika da se priredi omanja igranka, svadba, ili sahrana i zaista je bila iskorištena za sva tri. Igranke su bile u glavnom holu, a svadba 4 ćerke se odigrala u istoj prostoriji gde i njegova sahrana, mada u različito vreme.

I danas, u centru St. Paul-a, preko puta katedrale Sv. Pavla, stoji mauzolej od 1 milijarde dolara, čiji je jedini podstanar istorisko društvo Minesote. Kada se pogleda sav (plaćeni) trud, ekskluzivni materijal, ogromna površina, ne mogu da se otmem utisku da mora postojati jeftiniji način da se udomi grupica istoričara.

 

30 dana Amerikane

Danas se navršava mesec dana od kako smo došli na tlo Novog Sveta – Ovo je mali korak za čovečanstvo, ali veliki za (ovog) čoveka. Neplaniranim okolnostima se to poklopilo sa sinoćnim maratonskim gledanjem serije My name is Earl uz jedenje palačinaka sa marmeladom, sladoledima i čoko-prelivima, te se može uzeti i da smo proslavili ovu priliku. Posebne zahvalnice za ovo idu Bilji B. koja je bila voljna da nam napravi domaće palačinke,a ne neke kupovne gluposti. Srpski geto je, u ne tako gangsterskom stilu, sedeo oko televizora i po staroj tradiciji pričao strašne priče o stvarima koje vrebaju iz mraka – kamatnim stopama, poreskim obavezama, vađenju kreditne istorije za dobijanje kredita. Mlađi i neiskusniji bi imali problema da spavaju te večeri, ali mi se nismo dali uplašiti. Zaključak ostaje da nismo okusili ni petinu muka koje su ovde normalne. Što bi rekao đavo – Šta? Nikad niste čuli za EPP?.
Rezime ovih mesec dana? Da vidimo:

• Doneli smo lepo vreme. Mislim da lokalci skoro nisu imali ovako mirnu i toplu jesen. Globalno otopljavanje nema nikakve veze sa ovim.
• Naučili smo da jedemo po restoranima. Skupih, jeftinih, brze hrane, strane kuhinje – birajte sami. Inače, stereotip da Ameri imaju lošu hranu je potpuno pogrešan. Zdrava i prirodna hrana se može svuda naći. Skoro nisam video ni jedan emulgator na nalepnici soka. Ono što ih je upropastilo je visoka kaloričnost i ogromne porcije kao posedice trke na tržištu. Znate ono – platite manje dobijete više? E, to će vam doći glave, odnosno stomaka.
• Šoping je postao ubijanje vremena. Tužno, zastršujuće u nekim trenutcima, ali istina se ne da poreći. Daj im para i mesta da ga troše. Upecali smo se. Otkrili smo generacije mladih koji su odrasli po tržnim centrima kao mestima zabave.
• Prekinuli smo da pešačimo. O ovom više u nekom drugom tekstu, pošto ima priču iza sebe.
• Izašli par puta u grad. Napravili lep raspon, od mirni šetnji parkom preko sedeljki u Irish pub-u do rok svirki u zagušljivim rupama (još nešto što zavređuje svoj post). Upoznali bar deo šarolikosti noćne nacije Minijapolisa. Frekvenca je ista kao i kod kuće, samo su amplitude malo veće.
• Ostali smo kap u moru čudnih. Ne možeš se osećati kao stranac u zemlji doseljenika. Naravno da će se uvek naći čistunci, tj. ljudi čiji su pretci dovoljno davno došli ovde da umisle da je zemlja njihova, ali ako se osvrneš po restoranima, na autoputu, u firmama, zateći ćeš horde koje govore engleski sa čudnim akcentom, drže se nekih „svojih“ i mere aršinima koje su doneli sa sobom.
• Ubio nas je izbor. Izbor svega. Ako želiš sendvič, moraš reći kakvu vrstu sendviča hoćeš, odabrati hleb, odabrati salatu, veličinu, priloge, dodatke (piće, grickalice), za poneti ili sesti… Ako želiš margarin, imaš 30 vrsta na raspolaganju, svaki sa različitim udelom masti i ukusom. Umetnost izbora je složena nauka i opet, posledica ogromnog takmičenja na tržištu.

 

Javi se Se-ver!

„KRV! Hoću krv!“ E, to je stav koji mi je trebao tog četvrtka, kada smo sa još 18,000 ljudi otvorili sezonu hokeja. Pozicija sa koje smo se krenuli je bila malo blaža, i glasila je „Što da ne?“. Orginalno, šanse za kupovinu karata, 2 sata pred početak utakmice, i to prve utakmice u sezoni u kojoj su Wilds-i iz Minijapolisa mlatili čikaške Blackhawks-e je bila malo verovatna. Ali beskonačno strpljenje prodavca karata od 60 godina je urodilo plodom i završili smo sa prilično jeftinim kartama oko sredine terena. Rek’o ja da imamo više sreće nego… ovaj, da. Naravno da je bio zadnji red, ali tek prvog od 3 nivoa koliko je imala dvorana, tako da smo imali solidan pogled, a i zum aparata od 10x je stavljen na probu.

Sportski događaji naravno služe za šišanje ovaca. Parking je koštao samo $25, što smo sa zadovoljstvom prekočili i parkirali koji kilometar dalje. Čudno, bili su iznenađeni kada smo okrenuli i otišli. Drugo – dresovi, duksevi, trenerke u proseku izađu između $150-$180 (cene dresova). Treće – hrana. E, to je jeftino i naravno predstavlja glavnu zabavu, ali do toga ću tek doći.

Prvo iznenađenje je bilo kad smo ušli na stadion i otkrili da imamo 2 opcije – da navijamo za Wilds-e ili da ne budemo tamo. Svi su bili u Wilds-ovim dresovima, osim jednog momka koji se dičio Blackhawks dresom iz svojih invalidskih kolica. Neki ljudima treba malo više vremena da shvate. I nakon toga je postalo jasno da ovo nije bila nikakva utakmica. Čikago je poslao svoj tim da bude javno izbrukan i pogubljen od strane lokalnih Wilds-a.

Dvorana je na vrhu okružena restoranima. Ništa posebno – hamburgeri, hot-dogovi i ostala pretežno belačka hrana (primetno odsustvo meksičkih i azijatskih kuhinja. Morali su negde da povuku liniju). Naravno, uz svako jelo dobijate gazirano piće (veliko, ogromno ili galonsko, vaš izbor) koje se i na 5 stepeni služi sa ledom. Viđali smo i devojke koje su dolazile u kratkim majcama i decu u letnjoj garderobi, ali sam lično samo slegao ramenima ispod 3 sloja odeće.

Mislili ste da će početak utakmice, ali ne. Ono što su trgovi bili u staroj Grčkoj, mesta okupljanja i širenja znanja, vesti – to su sportski događaji u Americi. I kao prvo, morali smo da dobijemo instant dozu Američkog Duha. U to ime, na led su dovedeni Urbani Heroji današnjice – ljudi koji su se prvi odazvali kada su čuli za rušenje mosta na Misisipiju (što se desilo pre par meseci). I tu su stojali policajci, vozači autobusa, vaspitačice i sve u svemu njih 6-7 koji su nesebično pohitali da pomognu ljudima u nevolji. Aplaudirao sam im – ako nečega manjkamo onda su to nesebični dobročinitelji. Ali nije se tu završilo, jer su potom na scenu izašli pravi heroji koji šire duh demokratije i slobode na svim stranama ove premale planete – odred američkih trupa iz Iraka. I ako su prethodni dobili aplauze, ovi su dobili ovacije. Čudno, mora da su mi se nešto smrzle ruke, pošto mi se nije dalo da tapšem. Ipak je bilo hladno. Potom, kraljica svih događaja, Američka himna. Devojci koja ju je otpevala, svaka čast, pesma je zaista predivno zvučala.

I otpoče klanje… pardon, utakmica. Polako, tek je prva, još su tromi. Jedna prilika, druga prilika, nikako go. Ali nije to ono što je čekala masa. Pravi događaj je bio na nekih 17min od početka, kada su se dvojca igrača prvi put zakačili. Tu je masa poskakala na noge! To se čekalo! Ali kratko, tek se zagrevaju.

Mi smo se inače smestili pored lože za kamere, što je i bila caka zašto su mesta ostala slobodna, te smo se malo raspričali sa obližnjom kamermankom. Jedan od njenih poslova je da snima po publici, a pošto je shvatila da smo prvi put na hokeju, posle kratke diskusije sa režijom, naša nova drugarica je rešila da nam učini uslugu te je okrenula kameru i smestla nas pravo na veliki ekran da nas vide 18,000 prisutnih navijača i svi gledaoci kraj malih ekrana,a dotični su dobili ne jedan, nego tri prsta i osmeh od uva do uva.

U pauzama je naravno bilo trčanje po novu hranu, sokove i ogromni redovi za WC.

Zamislite da igrate pred stadijumom punom ljudi koji vas mrze. Koji ne da vam žele poraz, nego su prilično željni da vas vide dobro umlaćene, po mogućnosti bez zuba. E to je ono što je dočekalo Čikago ovde. To je tim koji nije pozdravljen kada je izašao na led i koga spiker nije najavljivao u više od 2 rečenice, jednostavno statisti. A onda, u 35min – prava akcija. Dvojca su bacila štapove, uhvatili se za kragne i počeli čudan balet. Mlatili su se prilično nespretno, led jako otežava stvari, ali ono što je mene zaista šokiralo je – što niko nije pokušao da ih prekine. To je ono što se čekalo! Suigrači su se poređali u krug, sudije između njih i 2ce koji se biju, stadijum skočio na noge i niko ne pokušava da ih prekine. Pitao sam posle jel to legalno, jel to po nečemu deo igre – nije. Jednostavno, svi žele da ih gledaju kako se šibaju i to je sva čar. Moj zaostali mentalitet valjda ne može da pojmi te vidove zabave.

A da – Wilds-i su pobedili. Mislim da drugačije nije ni moglo da se završi, mada je rezultat bio samo 1-0. Koga briga za rezultat? Krv! Još krvi!…

 

Dobar dan, kako ste?

Ove subote Amerika slavi Kolumbov dan. Ne znam šta je dotični radio na ovaj dan pre toliko godina, ali šta god da je bilo poslužilo je kao dobar razlog da sve veće robne kuće daju popuste na svoju robu, a potrošačka nacija dobije slobodne dane ne bi li olakšala svoje džepove.

Pridružio sam se hordama lovaca na popuste i tokom dana se našao u više radnji. U jednoj od njih postoji red za kabine i momak koji vas raspoređuje. Ono što je on dužan da kaže svakom od par hiljada kupaca je:

„Dobar dan, kako ste? Ovo je vaša kabina. Ako vam ustreba druga veličina, samo prebacite model preko vrata i donećemo vam drugi broj.“

Te 3 rečenice izlaze iz njegovih usta u jednom dahu, izvežbane do perfekcionizma i nezaustavljive. Scena koja je nastupila uključuje i jednu širu gospođu, zadovoljnog i veselog stava, koja je došetala do kabina i uletela u:

Momak: „Dobar dan, kako ste…“
Žena: „Odlično! Kako ste Vi?“
Momak: (2 sekunde obrade podatka, a onda uz uzdah) „Um… užurbano… i haotično. Ali biće bolje. Ovo je vaša kabina…“

Čovek revnosno radi svoj posao, ma koliko on bio banalan i dosadan. Bilo je uživanje videti ga nespremnog, sa prekinutom trakom i tih 5 sekundi koliko nije bio slika i prilika profesionalizma. Još uvek su ljudi .

 

Šta je dragocenije od zdravlja?

Ništa. Ovde se to vrlo plastično dokazuje – kroz račun koji dobijete na kraju posete bolnici. Dobili smo priliku da se upoznamo i sa ovom stranom. U pitanju je bila jedna manje-više prosta infekcija uha poznanika, te sam se prikačio, ne toliko iz potrebe koliko iz radoznalosti.

Kako naći kliniku? Pitajte ljude. Nema znakova, pogotovo ne do privatnih klinika, koje su izgleda najrasprostranjenije. Zanimljivo je da su lekovi 2 po broju reklama na TV (prvo mesto neosporno drži brza hrana). Lekovi se mogu kupiti za sve zdravstvene probleme, bez ikakvog recepta, čak i naručiti preko telefona. Naravno, uvek postoje te kratke napomene na kraju reklame tipa „lek može izazvati fatalan ishod, pre naručivanja konsultujte svog lekara“ (ovo nije karikiranje, zaista se mogu kupiti lekovi te jačine). Posebno je bilo interesantna prva nedelja boravka, kada su TV preplavile reklame lekova protiv impotencije, u po belog dana.

Po principu „mapu čitaj, seljaka pitaj“ našli smo kliniku. Ušli u lepo uređenu čekaonicu. Došli do ljubazne recepcionarke za hitne slučajeve i dali ključne informacije u ovom redosledu: ime, prezime, adresa, telefon, način plaćanja. Tu već shvatate komplikacije koje nastaju – ime nije nešto što mogu da izgovore, iz pasoša imaju problem da razlikuju datum rođenja od adrese, a plaćanje? A, pa to je išlo glatko – svi razumeju reč „keš“. Onda dolazi ugovor koji potpisujete za čuvanje vaše privatnosti, ne znam tačno čega se čovek odrekao, ali tvrdili su nam da je time osigurano da neće širiti poverljive informacije. I tada, posle 10min stajanja ispred šaltera hitnih slučajeva konačno pitaju – šta nije u redu sa vama? Zdravo me je interesovalo kako ide protokol u slučaju pacijenata bez svesti, ali nisam imao priliku da vidim ni jednog u ovoj poseti.

Ok, slučaj predat, sedite u čekaonici. 5-10min, sestra izlazi i proziva nešto. Princip je postao – ako ne znaš šta govore, verovatno ti se obraćaju. I tu ostajem da vatam zjale dok drug odlazi kod doktora, ili je to barem ono što sam ja mislio.

Meni je bilo malo interesantnije, pošto je naišla Emili. To je jedna jako šarmantna dama, sa loknastom plavom kosom u lakoj letnjoj haljini koja je prilično navalentno pitala „Kako se zove?“. Onda mi je njena mama pomogla da shvatim da se ne obraća mojoj stolici nego meni. Iz drugog pokušaja je uspela da izgovori ime, sa samo 1 progutanim slovom (ah, prokleto oštro „r“ srpskog jezika). Ali moja sugovornica se odlično snalazila sa svojih nepunih 5 godina. Nije bila bolesna, nego je cela porodica (ona, mama, tata i brat) dopratila svoju baku u bolnicu. Razmišljajte o tome kao o porodičnom izletu, sa kojeg se možda vratite sa članom manjka. Raspon ljudi u čekaonici je bio zanimljiv. Bile su tu majka i ćerka koje su se na izgled smrtno dosađivale, mada ni jedna nije izglada posebno bolesno, osim što se nisu odvajale od javnog televizora. Jedan mališan koga je doveo trener sa subotnjeg treninga zbog uganute noge. Posebno je bilo zanimljivo kako ga je pustio da šepa dok je išao pored njega držeći par papira. Pretpostavljam da se brižnost ispoljava na različite načine, to jest – brižnost prema papirima.

Jedna vredna napomena – ovde ne pokrivaju starije bolesnike više nego što je neophodno. Zamislite 80godišnu staricu u bikiniju i shvatićete na šta ciljam. Pre odlaska u bolnicu se ne preporučuje obilniji obrok.

I tu se vraća naš bolesnik sa ni malo srećnijim pogledom. Šta je on radio u ambulanti tih 30 minuta? Čekao. Doktor se pojavio zadnjih 10 minuta, a do tada je dobio jedno merenje pulsa i temperature. Doca je odradio osnovni pregled, prepisao antibiotike i kapi za uvo i naplatio… Molim fanfare: $81. To je bez lekova, najjeftiniji tretman. Čak smo saznali da je odlično prošao – ostale klinike su poprilično skuplje. Nisu mu dali čak ni kupon za popust u idućem dolasku!

Knjižare su bolje.

p.s.

Moje izvinjenje onima koji su ovo čitali u prvom danu objavljivanja. Gramatika i fond reči su mi znatno lošiji posle 13h šetnje.

 

12 razloga zašto ne bi trebalo da date vašoj babi da vozi u Americi

1. Semofori su u raskrsnici ili na pogrešnoj strani ulice. Običan razmak između vozila i semofora je oko 7m, a poznato je da kratkovidost starijih osoba ne ide u korist pri takvim situacijama.
2. Pešaci su svetinja. Potpuno iracionalno. Slabiji su od automobila, mekši su, lakše ginu, zaista ne vidim zašto trebamo da ih propuštamo, ali činjenica je da ako vidite pešaka negde na horizontu po saveznom zakonu ste dužni da se zaustavite i sačekate da se on odluči da li uopšte hoće da pređe ulicu (mislim da ovo ne važi u Nju Jorku)
3. Stop znači stop. Crveno je popularna boja, tako da se Stop znaci nalaze na svakih 5 koraka i svaki vas obavezuje da potpuno stanete. Bensedini su obavezan pribor u kolima svakog srpskog vozača.
4. (Bez)uslovno desno. Uvek ga ima, čak i kad je na semoforu crveno, postoji uslovno desno.
5. Beli Čikica – zamena za našeg popularnog Zelenog Čikicu koji znači da možete preći put. Uzgred, i pešački prelaz je predstavljen sa dve paralelne crte.
6. FIFO raskrsnice. Raskrsnice retko imaju prioritet i pravilo je – prvi uđe, prvi izađe. Nema pravila desne strane. Jako se lepo uklapa sa propratnim stop znacima iz tačke 3.
7. Voli bližnjeg desnog. Obavezni ste da pazite na čoveka koji se uključuje sa desne strane i da mu omogućite priključenje u saobraćaj. Čak i ako je u pitanju druga baba.
8. Pravilo 50-60. Ako je ograničenje 50 milja na sat, možete voziti 60 milja na sat, osim pri kraju meseca, kada policija popunjava budžet za isplatu plata. (neke stvari su internacionalne)
9. Ako ste plavuša u džipu veličine omanjeg tenka, prethodno pravilo se ne odnosi na vas, pošto se obaveza prenosi na onog ko vam je platio džip i možete slobodno voziti 70, 80. (to nas je bunilo u početku, bukvalno deluje kao da neki automobili imaju povlastice)
10. Deca za volanom. Vožnja je dozvoljena svima iznad 16godina (slobodna procena klinca… pardon, mladog gospodina koga sam video pre neki dan kako telefonira i vozi)
11. Ulica Washington Avn N (Sever), nije isto što i Washington Avn S (Jug) i obično znači da ste se već uveliko izgubili.
12. Veliki broj ulica u centru grada je jednosmeran. Možete voziti bilo gde po ulici, pod uslovom da idete u dobrom pravcu.

Moguće da sam nešto izostavio, ovo su bile samo upečatljivije stvari.

 

Nemoj sine, pokvasićeš noge

„Idite u Dulut!“
Ha? Šta ima tamo?
„Ne,ne … Vi idete u Dulut.“

Otišli smo u Dulut. Jedino što smo znali je da trebamo da idemo tamo zbog nečega i da je daleko. 3 sata vožnje? Ma nema problema, tu je naš verni rent-a-ford i besmisleno jeftino gorivo. No, dočekao sam ga spreman – sa napunjenim baterijama i praznom karticom u fotoaparatu. Viva naponski konvertori! (btw. prodali su mi naponski konvertor koji ne reguliše frekvenciju, tako da mi uređaji rade na 60Hz. Jedina napomena je bila „uređaji će vam možda raditi malo brže“.) Naša ruta je bila praćena preko Google mapi, i ja sam opet preuzeo časnu ulogu navigatora… i opet smo se izgubili. Nismo se izgubili u stilu trebao-sam-levo-kod-Albukerkija, u stvarnosti je to nemoguće osim ako ne kopaš ispod zemlje jer svuda postoje znaci gde ste, gde ćete biti i da li želite da budete tamo („Private road. Keep away!“). Izgubili smo se u centru grada posle kraće serije loših tumačenja mape i zabuna u skretanju. Inače smo napravili tradiciju da se svaki dan moramo bar 2x izgubiti u pogrešnim skretanjima i trudimo se da to ispoštujemo. Ponekad nije lako…

Elem, pre ili kasnije izbili smo na carski put stambolski (poznatiji kao 35W) i zaputili se ka severu i Kanadskoj granici. Vesela družina od 4oro je lagano napredovala uz zvuke novog albuma Manu Chao-a. Negde oko polovine smo stali da napunimo gorivo, kupimo čizburgere (ah, ta zdrava hrana) i protegnemo noge. Tu smo malo i ćaskali sa nekim momcima iz Minijapolisa koji su takođe išli na jezero.

Ja: I ti si iz Minijapolisa? Gde živiš?
Čova: U delu u koji ne želiš da zalaziš noću.
Ja: Šta, tako nešto postoji? Počinjem da stečem utisak da ovde nema kriminala.
Čova: Ha! To je u delu gde ste vi. Ja živim u nezgodnijem kraju.

Razgovor je bio dobronameran, ali razbio je moju delimičnu iluziju da je na severu mirnije.

I stigli smo oko 12h. Proteglili noge, otkrili ograničenje na 2h parkiranja i otišli u nacionalni park Gooseberry falls. Ne zamišljajte Frušku Goru na koju možete da se popnete sa bilo koje strane. Ovde je sve uređeno, pa i priroda, tako da prvo na šta naiđeš je posetilački centar koji te informiše gde si, ponudi ti gomilu majci, znački, razglednica, podmetača za čaše itd itd… sa oznakama parka. Onda ti pokaže staze kojima možeš da se šetaš i tek onda te pusti da i dođeš do prave prirode. Ono za šta smo se mi zalepili su bili vodopadi. Nije Nijagara, ali lepi su i pitomi, pružaju se u 3 nivoa i možeš ih preći i obići sa svih strana. Lepota je da su svuda postavljene drvene stepenice, koje ne kvare ambijent a opet imaš osećaj uređenosti. Zanimljivo nam je bilo da je većina ljudi bila u papučama ili nepropusnoj odeći spremni da pregaze plićake oko vodopada kako bi se popeli na stene u sredini toka. Deca su skakala po stenama na sve strane i tu smo se odmah setili naših baba (ne konkretno tebe, baba, nego uopšteno, srpskih baba) koje bi odmah povikale „Nee, gde ćeš tamo! Ukvasićeš noge. Napolje iz vode! Nemoj da mi se prehladiš“. Jok, ovde su i mladi i stari prelazili vodu, kvasili noge mada je temperatura bila oko 17 stepeni i ludo se pritom zabaljali. Kud svi Turci tu i mali Mujo – naša ekspedicija je poskakala za klincima i Indusima i našla se na stenama, balvanima, snimajući fotografije koje ne smemo u potpunosti da objavim, ali ostavili smo par ili dva sa otvorenim ustima Naravno dajem vam vašeg pozera kako ignoriše ostalih 50tak ljudi koji su se tu našli i uživa u prirodi.

Morao sam naravno da odem i do samog vodopada.

Inače, tu je u toku bilo i jedno venčanje i ko zna šta još što nismo primetili. Pošto smo bili uobičajno upadljivi i slikali se na sve strane, prišao nam je jedan stariji par. Uobičajna pitanja, ko ste, žašto ste ovde i opet smo poslati u stilu RPG -a na nov zadatak.

Čovek: Hm, kad ste ovde, mogli bi da odete i još malo na sever.
Mi: Šta je tamo?
Čovek: Ima jedan stari svetionik. Vredi ga videti. Kad smo bili pala je magla, ali po ovakvom vremenu zaista ćete imati lep pogled.
Mi: Odlično, hvala. Moraćemo i to da vidimo.
Čovek: A ako odete još malo na sever, doći ćete do Kanadske granice.
Mi: Ok, znate, nama treba viza za tako nešto.
Čovek: Tamo ima kazino!
Mi: Dobro, ne interesuje nas to toliko.
Čovek: Ali… tamo ima kazino?

Nismo otišli u kazino. Ali smo, pošto su istekli naših 2 sata, seli i otišli još severnije u Split rock svetionik. Naravno, opet zona za posetioce, narandžaste narukvice i vodiči. Uzeli smo kraću turu od 10min, tako da izbegnemo masu baba i deda koji zastajkuju. Ovako smo odslušali kratku pričicu i rastrčali se na sve strane da sami uživamo u starom zdanju i izbegnemo što više mase.
Svetionik se ispostavilo da je star 105 godina i da je jedini svetionik na navijanje koji još uvek radi. I da, unutrašnji mehanizam je bukvalno ogromni mehanizam sata koji se navija, sa sve oprugama. Samu svetlost prave pomoću – sagorevanja benzina. Veoma ekološki, ali izgleda da nisu imali bolju ideju Glavni posao svetioničara je bio da non-stop peru prozore kako bi iko video svetlost od sve te čađi i da navijaju svetionik. Inače, cela stvar pluta na ležajevima koji su puni žive i ceo je napravljen – u Francuskoj. Nek pričaju šta hoće, Evropa im je napravila pola istorije.

Pošto smo obišli zgradu, proćaskali sa današnjim svetioničarima, krenuli smo se da obiđemo okolinu.

Obišli smo plaže na kojima su se nasukali nebrojani brodovi, sedeli na na stenama i nismo mogli da se otmemo utisku da smo na moru, a ne jezeru.

U daljini smo videli ostrvce i rešili da se igramo Robinzona Krusoa, tako da je bilo jurišanje kroz šumu do ostrvca kojeg je tokom zime sa obalom spajao zemljouz (opet sreća, tokom let se ne može obići). Udari vetra i stenje su nas naterali da u stilu Slash-a iz Guns’n'Roses sviramo zamišljenu gitaru na vetrometini. Postoje slike ovoga, ali to ćete videti drugom prilikom. Posebno je bio zanimljiv klinac koji nas je sa nevericom gledao šta radimo.
Tu smo kapitulirali. Počeo je da pada mrak tako da smo seli u auto i zaputili se nazad, uz konstataciju da nismo ništa jeli ceo dan. Ha! Pravi trenutak da se zavučemo u tipični amerčiki gradić i večeramo u nekom lokalnom restorančiću. Parkirali smo u Two Harbor-u, koji nam je zapao za oko kad smo dolazili jer je izgledao kao gradić sa 2 događaja godišnje – Božićem i Uskrsom. Krenemo niz glavnu (jedinu?) ulicu, naiđemo na bircuz u kome igraju bilijar…nee, daj nešto gde ćemo jesti. Preko puta lep restorančić, zatražimo sto i naručimo Budweiser u salonu dok se čeka. Išlo je prilično brzo, dobili smo neku zujajuću stvarčicu koja dreči kad nam nađu sto. Eh, što ti je tehnologija! Naručili smo riblje specijalitete koji se spremaju na dasčicama od borovine ili sličnog drveta tako da dobiju dimljeni šmek. Atmosfera je bila zaista prijatna i sa zadovoljstvom smo se odrekli $100 koliko je koštala večera za 4oro sa predjelom i pićem. Kući smo stigli oko 22h, što bi bilo nekih 13 sati kasnije.
Čudno… mislio sam da će ovaj post biti samo gomila fotografija. Ako bude još ovakvih priča, videću da ih razbijam u više delova, pošto je ovako naporno za pisanje koliko, verujem, i za čitanje.

Pozdravi od putnika.

 

Razgovor preko tezge

Prilazim kasi za naplatu u mojoj omiljenoj knjižari… A da, uspeo sam da nađem omiljenu knjižaru. Čak mislim da me par prodavačica zna. Šta je tu neobično? Većina drugih bi našla omiljeni kafić i sprijateljila se sa ovdašnjim konobaricama. Sad zamislite sličnu situaciju u kojoj su konobarice poprilično načitane, vrlo prijatne i serviraju vam tone knjiga koje će biti prevedene na Srpski sa idućim prolaskom Halejeve komete. Jesam li napomenuo da imaju i prilične zalihe mange i grafičkih novela? Elem, prilazim kasi sa 4 knjige više nego što sam planirao da kupim (480din za G.R.R. Martina!) i razgovor teče:

Kasirka: Zdravo, jesi uspeo da nađeš sve što si hteo?
Ja: Da i više…
Kasirka: (vidi Martina koga kupujem) Jesi čuo da je prošle nedelje preminuo Robert Džordan?
Ja: Da, čuo sam. Šteta…
Kasirka: Ali ne brini se, kako sam čula, svi rukopisi i skice su sačuvani i biće objavljeni.
Ja: Ustvari, koliko sam ja čuo, čovek je bio toliko psihotičan oko svog rada da je ostavio u svom testamentu da u slučaju svoje smrti spale ostatke njegovih dela.
Kasirka: Stvarno?
Ja: Da, valjda nije hteo da mu iko brlja po delima (kažem pokazujući na Herberta koga takođe kupujem, ali samo prve 3 knjige).
Kasirka: To već ne znam…

Defufno, ako ovo čitaš, znaj da si i dalje najjači izvor za praćenje fantaziskih pisaca Suprotno, mogu samo da očekujem da negde u Minijapolisu postoji kasirka koja ubija svoju tugu u litarskom pakovanju sladoleda bez ikakvog razloga…